Свирај трубо, свирала задуго!

Глас Српске 08.08.2007 00:00

Драгачевски сабор трубача осмислили су млади школовани људи, занесењаци, у жељи да разбију монотонију живота малог мјеста као што је у то вријеме била Гуча, далеко и дубоко у провинцији

СAБОР трубача у Гучи, који ће се одржати од 8. до 12. августа, свечано ће отворити министар за инфраструктуру у Влади Србије Велимир Илић, а окупиће око хиљаду и 500 учесника, трубачких виртуоза. У такмичарском дијелу програма ове године учествује 20 сениорских, 11 омладинских и шест пионирских оркестара. Трубе су у Драгачево почеле долазити као ислужени музички инструменти из војних касарни и бојева за слободу крајем 19. и почетком 20. вијека. Доносили су их војни трубачи више као успомену на дане проведене у војсци и ратиштима. Трубачи су примијетили да народ трубе радо слуша, па су на њима почели свирати кола и пјесме. У почетку су свирали са постојећим музичким саставима, а онда су се удружили и почели да праве посебне оркестре. Четири трубе и бубањ. Пет труба и бубањ. Шест труба и бубањ. Састави скромни, али завршавају послове. Успјешно замјењују друге сеоске врсте музике. Труба није више свирала устајање и повечерје, војне маршеве и јурише за слободу, она се у Драгачеву све више оглашавала и на весељима. Тако су се војне трубе примириле, припитомиле, ушле у срце и душу народа. Без њих није више било ни пјесме. Сеоски сабори се без трубача нису могли ни замислити. Драгачевци су се рађали, живјели и умирали уз трубу. Драгачевски сабор трубача осмислили су млади школовани људи, занесењаци, у жељи да разбију монотонију живота малог мјеста као што је у то вријеме била Гуча, далеко и дубоко у провинцији. Срећа је за те младе људе што су дошли на идеју да организују тако јединствену манифестацију као што је Сабор трубача, а срећа је и за Сабор трубача што је око себе окупио толико вриједних и креативних људи - заљубљеника у народно стваралаштво и традицију. Први Сабор трубача догодио се 14. октобра 1961. године у Гучи. Догодио се на дан Покрова пресвете Богородице, у црквеној порти. Послије првог одржаног сабора, народ га је прихватио као својеврстан празник, коме се веома радује и на кога госте позива. Тиме је подржавао организаторе сабора да истрају и преброде све недаће и кризе, како политичке, тако и материјалне. Таква подршка народа учинила је да развој сабора нису зауставили ни захтјеви да његови садржаји служе само владајућој партији и партијској држави. И поред тога, сабор је и даље живио, развио се и узрастао. Као магнет је привлачио све више учесника и посјетилаца. Сабор више није само гучки, српски, већ је постао свјетски. Његов мото и даље нека буде "Свирај трубо, свирала задуго - за весеље и ни за шта друго". С. ГAТAРИЋ

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.