Хљеб са девет кора

Глас Српске

У беспућу Виторога на мјесту Црни врх, чији сам назив говори више од новинарског описа, дане и ноћи проводе Душан Џакић и Миле Мајсторовић и његов 16-годишњи син Немања. Наиме, они са три пара коња извлаче балване из шума Виторога

ШУМСКО радилиште Црни врх у планини Виторог удаљено је педесетак километара од Шипова. Од Стројица, највећег насеља на Јањској висоравни, до радилишта које припада Шумском газдинству "Горица" треба око четрдесет минута вожње теренским возилом, уским шумским путем "окованим" крошњама стољетних стабала смрче и јеле. У беспућу Виторога на пропланку Црни врх, чији сам назив говори више од новинарског описа, дане и ноћи проводе Душан Џакић и Миле Мајсторовић и његов 16-годишњи син Немања. Наиме, они са три пара коња извлаче балване из шуме Виторога. Душан Џакић, звани Дућа, са коњима и штрапањем дружи се петнаестак година. Тврди да ово занимање не би мијењао ни за једно друго. - Од када знам за себе, дружим се с коњима. Школа ми није ишла и да није било оца и рата не вјерујем да бих успио завршити и основну школу. Мене су само занимали коњи и рад у шуми, па сам се штрапарењем почео бавити као дјечак, зарађујући за живот хљеб са девет кора како ми имамо обичај да кажемо - испричао нам је Џакић. Према његовим ријечима, штрапарење је тежак, ризичан, али и изазован посао. - Овдје на Црном врху, на надморској висини од 1.700 метара, балване из шуме једино може да извлаче коњске запреге. То је тежак и мукотрпан посао, како за коње тако и за нас кочијаше. Балване често извлачимо козијим стазама, јер је терен у овом дијелу Виторога прекривен каменом па од нас "штрапара" захтијева много умијећа да до лагера гдје може доћи возило извучем обловину - рекао је Џакић. Слично прича његов друг Миле Мајсторовић, звани Мића, којем у раду помаже 16-годишњи син Немања. - Некада се зна десити да је балван тежак и преко двије тоне и права је изгибија да се извуче из шуме. Тада није лако ни нама ни коњима да такву "грдосију" довеземо до стоваришта. Треба знати довући такву "влаку", а коње не "поломити". И коњ има душу и човјек мора да зна и процјени шта и колико може да вуче - нагласио је Мајсторовић. Док Мајсторовић прича, у ријеч му "упада" Џакић и објашњава да је његов пар коња управо из шуме извукао "влаку", тешку преко двије тоне. - Видите, овај балван је пречника преко метар и по. Тежак је преко двије тоне и коњи су се добро намучили да га извуку из шуме. Да није коња, ово дрво прве класе пропало би у шуми, јер на овом терену не могу да раде шумски трактори. У овом радилишту све се ради ручно, без механизације и све зависи од човјека и коња - наставио је своју причу Џакић. За награду што су извукли тешку "балванчину" Џакић је своје коње наградио "порцијом" жита. Испричао нам је да је забринут што је цијена зоби и кукуруза скочила на 70 марака за сто килограма. - Aко остане оваква цијена жита добро нам се не пише. Коњ без жита не може да ради у шуми. Без десетак килограма жита дневно нема рада, па ви сада израчунајте колико нам треба новца да исхранимо коње - казао је Џакић. Џакић и Мајсторовић испричаше да је цијена коју плаћа Шумско газдинство "Горица" од 16 марака за кубик извучене обловине мала. - Нешто се мора радити, а ја најбоље и највише волим да радим у шуми с коњима. Када саберемо све трошкове, зарадим плату као један солидно плаћен службеник у шиповској општини. Шта ја радим, гдје ноћу спавам и како је тежак посао то је заиста мало. Вјерујем да ће једног дана штрапарење бити боље плаћено - говори нам Миле Мајсторовић. Мада је штрапарење тежак, опасан, али и слабо плаћен посао, Мајсторовићев син Немања воли ово изазовно занимање. - Одличан сам ученик Гимназије у Шипову. Док је љетни распуст помажем оцу Мили у шуми. Имам свој пар коња с којим извлачим тању обловину. Овај посао није лак, али ја волим да радим с коњима. Најтеже је када је лоше вријеме и када пада киша, јер је тешко радити по блату и хладноћи. Срећа је што се не ради у зимском периоду, а у ове предјеле зима стиже рано и траје по пола године - испричао нам је млађани Мајсторовић. Немања је додао да је добар кочијаш, као што је и добар познавалац рада на рачунарима. Тврди да се и у једном и у другом послу мора бити савршено обучен. Није му жао што не иде на море или у дискотеку, као његови школски другови. - У шуми се ради од јутра до мрака. Спавамо у дрвеној бараци, сами себи кувамо, поспремамо постељину и чистимо бараку. Највећи проблем је што немамо струју, радио или телевизор, па док не дођемо кући не знамо шта се око нас дешава - наставио је своју причу Немања. Његов отац Миле каже у шали да на Црном врху "одмори" мозак од "свих будалаштина из свакодневног живота". - Радимо напоран посао и много се уморимо. Чим вечерамо, најкасније око девет часова навече идемо на починак. У шуми и чистом ваздуху добро се спава. Једино нас по некада пробуди завијање вукова и лавеж дивљих звијери, којих има много у шуми - истиче Миле. Посебна атракција је тетријеб, који пред зору пјева заносну пјесму док привлачи женке. Штрапари тврде да се не плаше за коње, јер су смјештени ноћу у добро осигураној штали. Није их страх да ноћу спавају у шуми. Поносни су на своје занимање, штрапарење, дружење с коњима, балванима, стољетним стаблима јела и смрче, дивљим звијерима, самоћом... Текст и фотографије Слободан ДAКИЋ ВОДA По ријечима Душана Џакића, на Црном врху нема воде. Зато се вода допрема цистернама Шумског газдинства "Горица". - Довезем око 10 хиљада литара воде у бунар код бараке на Црном врху. Та количина штрапарима и њиховим коњима може бити седам дана - каже возач цистерне Славко Калкан. Калкан каже да воду довози из Стројица, насеља на Јањској висоравни, удаљеног двадесетак километара од Црног врха. КОЊИ Коњи за штрапарење морају бити здрави, јаки и доброг педигреа за тежак посао у шуми. Штрапари кажу да их набављају од сточара из околине Купреса, Гламоча, Шипова, Петровца... Цијена доброг коња је око пет хиљада марака. - Пар коња платио сам, прије седам година, пет хиљада марака. За њих ми сада дају 10 хиљада марака. Нема тих пара за које бих их продао. Још дуго могу да ме служе, јер је њихов радни вијек око двадесет година - рекао нам је на крају Душан Џакић, звани Дућа, из Стројица код Шипова.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана