Бечке шетње: Каскадери у радио-драми

Глас Српске

(Специјално за “Глас Српске” из Беча) Aлександар МИТРОВИЋ

МОЈЕ филмско образовање, и то оно основно, одвијало се крајем седамдесетих у бањолучком биоскопу “Палас” - оном старом, некадашњем, иза хотела “Палас” - на пројекцијама филмова америчке Б-продукције - што је заједнички називник за филмове који су у сјени великих холивудских пројеката рађени са невеликим буџетом, и скромним интелектуалним амбицијама. У то, златно, доба Б-продукције, мушкарци на филмском платну били су - у складу са важећом једнодимензионалном карактеризацијом ликова - неукротиви, склони алкохолу, лаким женама, брзим колима и упадању у невоље сваке врсте. Миље у ком су се кретали јунаци Б-филмова био је свијет авантуриста, симпатичних протува и несимпатичних представника закона. Етички оквир у ком се, по правилу, затичу такви јунаци, подразумијевао је непрестани сукоб са свим врстама ауторитета. Сексуални афинитети таквих јунака нису се заснивали само на стандардном односу мушкарац-жена, него и наглашеном фетишистичком односу спрам мушкарчевог најбољег пријатеља - његовог аутомобила. Од пиротехнике и каскадерских вратоломија које су презентоване током такве врсте филма, је застајао дах. Имена тих, по свему изузетних, а ипак неопростиво потцијењених филмова, била су “Смоки и бандит”, “Трка Кенонбол” и “Хупер-највећи живи каскадер”. Главну улогу у већини тих филмова глумила је брката људескара, са заразним осмијехом и вјечитом жваком у устима, Берт Рејнолдс. Браћа по лошем укусу америчког филма и неуморни истраживачи по беспућима свјетске филмске Б-продукције Квентин Тарантино и Роберт Родригез са својом булументом зомбија, тетовираних Мексиканаца, предимензионисаних неваљалаца и супержестоких жена, дојахали су у град, у поход по бечким биоскопима, и то у двије варијанте. У првој варијанти је то цјеловечерњи биоскопски програм састављен од два филма: Родригезовог “Планета терор” и Тарантиновог “Сигуран од смрти” под скупним називом “Грајндхаус”. У другој варијанти представља се сам Тарантино са продуженом верзијом свога “Сигуран од смрти”, с којом се представио публици на овогодишњем Канском фестивалу. О којој год да је варијанти ријеч, резултати су помало разочаравајући, поготово када је ријеч о Тарантину. Малициозна Кустуричина опаска о Тарантину као режисеру ком би боље пристајала режија радио-драма него филмова - алудирајући на неумјерену реторику његових ликова - у овом, најсвјежијем покушају експлоатације естетике Б-продукције, нажалост, изгледа да је добила стварно упориште. Иако се у претходном филму Кил Бил, успјешно позабавио обрасцима хонгконшког кунг-фу филма, доводећи постулате жанра на саму границу хипертрофије, у рецентном поигравању нискобуџетским филмским предлошцима, Тарантино се опредијелио за иронизацију, па је смисленост приче, а и њену убједљивост, подредио пародичном фокусирању техничких недостатака, проистеклих из продукцијских ограничења, не потрудивши се, у својој дјечијој заиграности, да ликовима подари икакав, макар и једнодимензионалан карактер. A гдје је ишчезла абецеда? Неукротиви бркајлија од акције, симпатичне протуве, несимпатични представници закона, алкохол и лаке жене? Остао је само фетиш аутомобила. Недовољно! Уз то, иако је име главног лика Каскадер Мајк, у филму нема више од двије слабашне каскадерске сцене. Неопростиво! Ревитализација жанра кроз иронични одмак. Ма ајте, молим вас! Курт Расел у улози негативца, кога на крају на смрт премлате жене. Е толико бујну машту заиста немам!

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

Подле комшије
Подле комшије
Опстанак
Опстанак
Фарса
Фарса
Шест минута
Шест минута
Биједне плате
Биједне плате
Рекордери
Рекордери
Сипај за цвају
Сипај за цвају
Зуканове шале
Зуканове шале
“Дођи јуче”
“Дођи јуче”
© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана