Pozorišna kritika: Kući

Glas Srpske 02.07.2007 00:00

piše Luka KECMAN

U SKLOPU projekta "Fabrika", 22. juna premijerno je izvedena predstava "Kući", po tekstu ruske dramske književnice Ljudmile Razumovske, a u režiji Slobodana Perišića. Ovo je drugi tekst Razumovske koji se igra u Banjoj Luci, prvi je na repertoaru Narodnog pozorišta Republike Srpske "Maturanti" (Draga Jelena Sergejevna u originalu). I jedan i drugi se bave problemima mladih ljudi. Onih najmlađih, koji su prerano napušteni od svih, zaboravljeni, da su rođenjem jednaki kao i svi drugi i da imaju pravo na život. U toj borbi za prirodno pravo, vladaju neka posebna pravila, surova i koja su sklona promenama iz trenutka u trenutak. Zapravo, ta pravila su često i posledica naivnosti, prave dečje, ali koja prouzrokuju tragične posledice. Zato su osećaji, koji vladaju čovekom dok gleda ovu priču, izraženi u visokim amplitudama. Od iskrenog smeha do skrivenog plača. Možda nekome zasmeta krajnji naturalistički pristup, ali ne znam kako bi drugačije i moglo. Čitava radnja smeštena je u jedan, mogući, autentični prostor, kojem nije trebala scenografska ruka i gde su zvukovi stvarali melodijsku strukturu jednog životnog rekvijema. Zato je dobro što se reditelj odlučio samo za vokalnu muzičku podršku, jer je time dobio na stilskom jedinstvu. Dobro je što se odlučio da akcenat stavi na socijalni segment problema koji izvire iz ove drame, i time se lišio eventualne politizacije. Tako je dobijen čist rediteljski pristup, koji bi u pojedinim segmentima mogao biti predmetom teatarskog razgovora, ali s obzirom na to da je ovo prvo delo glumca i asistenta na scenskom pokretu Akademije umjetnosti u Banjoj Luci, Slobodana Perišića, smatram da postignut rezultat zaslužuje pozitivnu ocenu. Najveća vrednost ovoga projekta je u glumačkim ostvarenjima svih aktera ponaosob, koja bi, takođe, mogla da se okarakterišu i kao sklad kolektivne igre. Ovo naglašavam posebno zato što je Slobodan Perišić uspeo da homogenizuje pet glumačkih generacija sa Akademije umjetnosti i stvori jednu kompaktnu celinu. Zato svi zaslužuju visoke ocene, a posebno Sandra Ljubojević (Tanja ), čije monološke partiture zaslužuju posebne elaboracije, kao i igra iz drugog plana koja je odisala izvanrednom ekspresijom uspostavljajući na taj način apsolutnu ravnotežu na sceni, u čemu su joj svesrdno pomagali Aleksandar Blanić (Kaluđer Venjamin) i Ljubiša Savanović (Fomka ) svojom mirnoćom i dobrotom, koja je redovno nagrađivana od strane publike. Verica Nikolić (Blizanac) i Branko Janković (Sine) potvrdili su svoj talenat, zrelost i veliku predanost glumačkim zadacima, iako im preostaje još jedna godina učenja glumačkog zanata. Nikolina Đorđević (Žana ) po ko zna koji put potvrđuje svoje glumačko sazrevanje, dok je Mario Lukajić (Majk) u potpunosti ispunio funkcionalni zadatak koji mu je dodeljen. Slobodan Perišić je u liku "Ožiljka" mogao i više nego što je pružio, ali, nedostajao je drugi par očiju koji je trebao njega da gleda. Opet se potvrdilo staro pravilo; nezahvalno je igrati u predstavi i režirati istu. Na kraju, mora se konstatovati da je ovaj projekat opravdao svoje postojanje, ne samo zato što je oplemenio jedan napušten prostor, već i zato što je umetničku, pozorišnu utakmicu u Republici Srpskoj učinio lepšom. Kada se saberu sve predstave nastale u sezoni koja je na izmaku, i kad ih zamislim na festivalu Kočićeva srpska scena u Prijedoru, onda pustim neku pozorišnu suzu žaleći što se neće desiti najbolji festival od osnivanja.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.