Позоришна критика: Кући

Глас Српске

пише Лука КЕЦМAН

У СКЛОПУ пројекта "Фабрика", 22. јуна премијерно је изведена представа "Кући", по тексту руске драмске књижевнице Људмиле Разумовске, а у режији Слободана Перишића. Ово је други текст Разумовске који се игра у Бањој Луци, први је на репертоару Народног позоришта Републике Српске "Матуранти" (Драга Јелена Сергејевна у оригиналу). И један и други се баве проблемима младих људи. Оних најмлађих, који су прерано напуштени од свих, заборављени, да су рођењем једнаки као и сви други и да имају право на живот. У тој борби за природно право, владају нека посебна правила, сурова и која су склона променама из тренутка у тренутак. Заправо, та правила су често и последица наивности, праве дечје, али која проузрокују трагичне последице. Зато су осећаји, који владају човеком док гледа ову причу, изражени у високим амплитудама. Од искреног смеха до скривеног плача. Можда некоме засмета крајњи натуралистички приступ, али не знам како би другачије и могло. Читава радња смештена је у један, могући, аутентични простор, којем није требала сценографска рука и где су звукови стварали мелодијску структуру једног животног реквијема. Зато је добро што се редитељ одлучио само за вокалну музичку подршку, јер је тиме добио на стилском јединству. Добро је што се одлучио да акценат стави на социјални сегмент проблема који извире из ове драме, и тиме се лишио евентуалне политизације. Тако је добијен чист редитељски приступ, који би у појединим сегментима могао бити предметом театарског разговора, али с обзиром на то да је ово прво дело глумца и асистента на сценском покрету Aкадемије умјетности у Бањој Луци, Слободана Перишића, сматрам да постигнут резултат заслужује позитивну оцену. Највећа вредност овога пројекта је у глумачким остварењима свих актера понаособ, која би, такође, могла да се окарактеришу и као склад колективне игре. Ово наглашавам посебно зато што је Слободан Перишић успео да хомогенизује пет глумачких генерација са Aкадемије умјетности и створи једну компактну целину. Зато сви заслужују високе оцене, а посебно Сандра Љубојевић (Тања ), чије монолошке партитуре заслужују посебне елаборације, као и игра из другог плана која је одисала изванредном експресијом успостављајући на тај начин апсолутну равнотежу на сцени, у чему су јој свесрдно помагали Aлександар Бланић (Калуђер Венјамин) и Љубиша Савановић (Фомка ) својом мирноћом и добротом, која је редовно награђивана од стране публике. Верица Николић (Близанац) и Бранко Јанковић (Сине) потврдили су свој таленат, зрелост и велику преданост глумачким задацима, иако им преостаје још једна година учења глумачког заната. Николина Ђорђевић (Жана ) по ко зна који пут потврђује своје глумачко сазревање, док је Марио Лукајић (Мајк) у потпуности испунио функционални задатак који му је додељен. Слободан Перишић је у лику "Ожиљка" могао и више него што је пружио, али, недостајао је други пар очију који је требао њега да гледа. Опет се потврдило старо правило; незахвално је играти у представи и режирати исту. На крају, мора се констатовати да је овај пројекат оправдао своје постојање, не само зато што је оплеменио један напуштен простор, већ и зато што је уметничку, позоришну утакмицу у Републици Српској учинио лепшом. Када се саберу све представе настале у сезони која је на измаку, и кад их замислим на фестивалу Кочићева српска сцена у Приједору, онда пустим неку позоришну сузу жалећи што се неће десити најбољи фестивал од оснивања.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана