Уздуж и попријеко: Сицилијанска одбрана

Глас Српске 23.08.2007 00:00

Пише Синиша ДAВИДОВИЋ

УОПШТЕ немам намјеру да нападам јадног Михаела Шмунка. Чак ми га је и помало, онако људски, жао... Јер, поставши тек накнадно свјестан своје будалаштине, господин Шмунк је шмугнуо у своју резиденцију, закључао врата, искључио мобилни и упалио БХТВ, док се све не заборави и док се ствари мало слегну. И тако поступио људски, јер је људски и гријешити. Међутим, нељудски је истрајавати на правдањима хер Шмунка, а у што су се упустиле све званичне и незваничне ефендије из његовог комшилука. И које нас сада сатраше силним објашњењима како Шмунк није (с)мислио оно што је рекао, слиједом чега се долази и до закључка да није ни размишљао својом главом. Од овакве, сицилијанске одбране, највише штете има управо Михаел Шмунк. Јер је аматерски наивно прихватио улогу даје се на знање- добошара, од којег је сада цијела чаршија паметнија, али га, ето, као својега, ипак не да... A у сличну замку Суљо Тихић покушава да увуче и Николаса Барнса, главом и брадом... Међутим, кружна одбрана Михаела Шмунка, трпи и негативне посљедице, као што је пријатељска ватра, осута ових дана из једног сарајевског листа. Са наведеног положаја је испаљен читав бараж глупости, међу којима почасно мјесто припада тврдњи да амбасадори чије су земље чланице Вијећа за проведбу мира у БиХ и његовог Управног одбора, као легитимни међународни надзорници над бх. државом, имају тиме другачију позицију него ли класични амбасадори у нормалним државама и околностима. Е, овако нешто се чак ни Михаел Шмунк не не би усудио да извали... Чак и он би стао да мало размисли, прије него што овако нешто каже, а камоли и потпише. Јер, ако се узме да поменуто Вијеће са припадајућим му Управним одбором чини неких педесет и пет земаља, онда бисмо практично имали и исто толико легитимних међународних надзорника у овој, слажем се, ненормалној држави у још ненормалнијим околностима. Е, сад ваља замислити ситуацију када би се сви они растрчали широм суверене и демократске нам БиХ, са апсолутним правом да уређују све што хоће и на шта им се дигне, што поглед, а што остало... Према оваквој логици, сутра би се потпуно нормалним имале сматрати вијести по којима би, на примјер, један амбасадор укинуо Бошњаке, други прогласио независност Бочиње, а трећи се задовољио ударањем клепки БиХ парламентарцима... Супротстављање оваквим тенденцијама, у поменутом се гласилу крсти хистеричним испадима. A право питање је како крстити лик и дјело реис-ул-улеме Мустафе Церића, који је свом, како се послије испоставило, јарану Грегоријану, између осталог поручио и то да аутохтони босански муслимани и њихова вјерска заједница неће потписати никакве уговоре са БиХ државом, јер је она њихова. У свим наведеним догађањима, изненађујућом је дјеловала неуобичајена суздржаност Хариса Силајџића. Чак сам у једном тренутку неопрезности помислио да је Силајџић коначно одустао од склоности да се мијеша у свачији, осим у свој посао. Aли, не лези враже: испоставило се да је то Харис само увјежбавао суздржаност у погледу уговора са Српском православном црквом. Јер је, како рече, није пронашао ни у Уставу ни у законима БиХ. Она за Силајџића једноставно и не постоји. Или га је Церић увјерио да БиХ заиста није и српска. A ја, опет, постајем све увјеренији да су Церић и Силајџић својеврстан курцшлус због којег може да наступи и испад из цјелокупног БиХ система.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.