"Олуја" - славље за плач

Тања Шикањић
04.08.2015 23:43

У Хрватској је почело славље највећег страдања Срба у новијој историји - акције "Олуја" у којој је убијено и нестало више од 2.000, а са вјековних огњишта протјерано око 250.000 недужних Срба.

Атмосфера у Хрватској годинама уназад није била толико непријатељска и хушкачки настројена према Србима. Да би младе умове што више напунили мржњом према Србима, најугледније хрватске новине дијелиле су читаоцима чак и постере акције. Откривање споменика Фрањи Туђману и народни дернек у Книну уз Томпсона. Хрватски министар одбране Анте Котромановић кличе како му је "Олуја" све у животу, важнија и од рођендана. Загребом парадирају војници, тенкови демонстрирају силу и леде крв у венама сваког ко је преживио "етничко чишћење" или у тим пакленим августовским данима 1995. године изгубио све што је имао. Чему се надати и има ли краја лудости?

Недужни људи су звјерски убијани на кућним праговима. За само четири дана, Хрватска је била етнички очишћена од Срба - народа који је послије хрватског био најбројнији у тој земљи. Сву страхоту која је заувијек оставила неизбрисив траг бола, и након 20 година, у Хрватској еуфорично славе. Фешта се ове године још грандиозније него протеклих. Умјесто да погну главу над недужним жртвама, чији живот је без икаквог разлога у трену угашен, представници хрватске власти ове године сјећање на ужасне догађаје прослављају два дана и прославу улажу исто толико милиона евра. Чему онда званичници у Загребу лажно позивају на мир и толеранцију према Србима када један од најстрашнијих дана у српској историји и након двије деценије величају као величанствену дан побједе учећи младе нараштаје да је прогон недужног народа друге националности сасвим прихватљив, чак пожељан.

Кажу да обиљежавањем "Олује" не славе туђу пропаст, него своју побједу. Па ако и јесте тако, зашто тај дан не обиљеже на прикладан начин, како и доликује, саосјећајући са жртвама, а не уз пјесму. Срби су управо у таквим приликама показали достојанство. Војне побједе су обиљежавали без еуфорије и ликовања, нису слали отровне поруке са парастоса за хиљаде убијених, а на туђе жртве гледају са дужним пијететом. То је истинско и једино нормално суочавање с прошлошћу и уздизање изнад њених идеала који су стотине хиљада људи завили у црно.

Колумне Коментар дана