Топови или лупа срца: Отпис - писмо

Глас Српске 14.07.2007 00:00

Пише Мирко Вуковић

НЕ бих да зазвучим препотентно, али прочитао сам много књига и, уз то, заиста мноштво биљежака о њиховим ауторима, али, морам признати, овакву још не! На самом крају првеначке збирке пјесама "Мелем за душу", у биљешци о њеној ауторки, Данки Ђукановић, стоји записано да је она ученица вишеградске Гимназије и да ће се промоција ове књиге згодити 26.7.(ускоро, дакле), на њен 18. рођендан, а потом, у пост скриптуму, и ово:"Као млад пјесник, радо ћу прихватити ваше предлоге, сугестије...", те, у фино-манирној градацији "Вољела бих да ми укажете на грешке, како их не би у будућности понављала". Оваква манифестација младалачке искрености и простосрдачне отворености, у времену свеопштег саморекламерства и таштости, сложићете се, не оставља ми много простора за маневрисање; књига је доспјела у моје руке, и основни ред налаже да изађем у сусрет младој поетеси. Стога ће и мој текст узети епистоларно обличје, и ви га можете разумјети као писмо - отпис, јавности обзнањену личну преписку са мени непознатом особом. Дакле: Данка, твоја књига је израз оног дуализма којим је обиљежено свако првеначко, иницијацијско остварење. Она одражава, или се у њој огледају сви квалитети и све мањкавости "раних радова". Aко ствар, најприје, сагледамо у "општем плану", у широком кадру,"тоталу", морам рећи да се твоја књига доживљава као збир, или скуп, неуједначених, међусобно неусаглашених и некомпатибилних пјесама. Никако као књига. Јер књига мора посједовати неку супстанцијалну компоненту, мора бити прожета неком унутрашњом логиком која је чини јединственом и цјеловитом. Ти, међутим, "у исти кош" убацујеш пар пјесама са љубавном тематиком, потом пар дескриптивних са извјесним амбијенталним угођајем, па неколико са патетично-ангажованим призвуком, итд. У исто вријеме, да се још мало задржимо на тематско-мотивском нивоу, постоје одређене теме које нису достојне белетристике и мајестетичности поезије, напосе. Такве сусрећемо у твојим пјесмама "Доста је било" (И и ИИ), затим "Погледај у будућност" и сл. Наркоманијом, проблемима пензионера, студентске популације и сл. треба да се баве невладине и друге асоцијације, никако поезија. Такве теме ваља заобићи у широком луку. Томе насупрот, у пјесмама "Пријатно изненађење", "Јутарњи трен", "Последњи час клавира", "Панта реи", "Блиски сусрет" и "Тврда стаза" проналазиш ваљане и, што је још важније, аутентичне теме, засићене истинским витализмом. У насловној пјесми ти кажеш да желиш да изговориш стихове "које нико изговорио није". A који су то стихови? Они који су плод само твог, јединственог доживљаја, они који су екстракт твога животног искуства. На њих фокусирај своју пажњу и схватићеш да је то оно што "нико изговорио није". То је, у првој међу поменутим пјесмама, она твоја озареност наступом гостујуће поетесе, она твоја жеља да добијеш посвету и онај твој изненадни стид, поглед у страну и последњи, суспрегнут, осмијех упућен непознатој гошћи. То је оно твоје напрегнуто ћутање на последњем часу клавира и невјешто скриване сузе које ти навиру кад погледаш професорово "драго лице". Што се тиче три последње поменуте пјесме, оне су, свакако, плод твога читалачког искуства, и то је јако добро, јер за писца је читалачко искуство битно, безмало, колико и животно. Посебно ми се допада начин и поступак којим си градила пјесму "Тврда стаза". Јер, када се сусретну сугестивна снага неизговореног, прећутаног и силина наслућеног у читаочевој свијести настају асоцијативни "ватромети". За читаоца то су незаборавни моменти. A на читаоца треба мислити! Дар говора, у литератури, подразумијева и дар ћутања. Писац мора умјети добро да ћути. Говориш о ријеци која удара о ивице моста и поздравља старог госта, о госту у сивом капуту који корача "тврдом стазом" евоцирајући успомене из дјетињства и нигдје не откриваш о коме је ријеч (или о којој ријеци је ријеч), али ми знамо да је ријеч о ономе који је написао "испод свих друмова земље стално је текла само за мене видљива и осетна оштра вишеградска стаза". Желим ти срећно наступајуће пунољетство, желим да твоја промоција протекне у најпријатнијој атмосфери и надам се да ће ти понешто од свега овога бити и корисно. Ипак, једна мудра српска пословица каже: Старца ваља слушати, али за њим не ходити. Узбрдо, нарочито! Размисли о томе! "Да ли су то били топови, или лупа мога срца?"

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.