Данас и овдје: (Не)могућа мисија

Глас Српске 25.07.2007 00:00

Пише Томо МAРИЋ

ИНТЕРВЈУ Мирослава Лајчака, високог представника за БиХ, нашем листу изазвао је пажњу јавности; између осталог и због тога, његове дијелове пренијеле су агенције Срна и Танјуг, а највише је цитиран онај дио из интервјуа у којем Лајчак говори о европском путу БиХ и о бонским овлашћењима... Шта у практичном политичком животу овог поднебља може да значи Лајчакова порука "дошао сам како бих помогао БиХ да убрза свој пут ка европској унији и морате знати да нећу оклевати да бонска овлашћења и употребим уколико то буде неопходно..." Значи ли то да свој европски пут, кроз реформе које подразумијевају централизоване полуге власти у Сарајеву, и маргинализовање Републике Српске, БиХ може да гради као унитарна држава са Сулејманом Тихићем на челу, на примјер. Колико је уопште реално да Срби и Република Српска послије свега што су доживјели од Тихића, и сличних бошњачких политичара, могу вјеровати у било какве њихове добре намјере. Чак да је све што је Тихић рекао био политички маркетинг, а циљ да придобије за своје гласове бошњачко бирачко тијело, неповјерење остаје вјечно! Треба ли подсјећати на Тихићево дружење и кафенисање са Насером Орићем који је, доказано је и у Хагу, убијао Србе у околини Сребренице; на "велику љубав" са Aтифом Дудаковићем који је бихаћки регион дословно очистио од Срба, а на врху Оштреља, кажу, саградио велељепну вилу, као симбол своје моћи и бескрупулозности у протјеривању свега што је српско, па, онда, стварање опште антисрпске хистерије уз бројне увредљиве и застрашујуће поруке. Познати аналитичар Ненад Кецмановић поставља дилему: "чак и кад би била остварива идеја европске - унитарне - БиХ, који би Србин могао замислити Сулејмана Тихића на челу такве државе, и то цјеловите, демократске, мултиетничке... државе!?" Заиста, који? Шта би се тек могло рећи у анализи јавних иступа Хариса Силајџића, ма гдје да је био, у БиХ или у бијелом свијету, на тему Срба као народа и Републике Српске као неприкосновености Дејтонског споразума? Да ли је ишта другачија ситуација са Хрватима. Ко хоће да гледа истини равно у очи зна да није, али ту се исплела "перфидна политичка мрежа" у коју Хрвати рјеђе улове, а чешће буду уловљени од сарајевско-бошњачке политике, у гламурозној причи о европској културалности. Крчаг је ишао на воду док се није разбио - прво су, на "интелектуалном" нивоу, "вербално заратили" Мухамед Туњо Филиповић и Иван Ловреновић, на вјечну БиХ тему шта је било кад је било, помињане су нане, нене и беговице Филиповић, контра Ловреновићевом "измишљању да Хрвати у БиХ имају најдужу културну традицију". Чашу "бошњачко-хрватске љубави", са бошњачком идеолошком бојом на недефинисаном националном предзнаку "ко је данас чије цвијеће", прелио је дефинитиван одлазак из главног града оперске диве Гертруде Мунитић са јасним образложењем да је то учинила, јер више није могла да трпи дискриминацију на националној основи. У Сарајеву никада нису јавно говорили зашто су, на примјер, Здравко Чолић, Емир Кустурица и Горан Бреговић, као рођене Сарајлије, напустили тај град и за нови град свог живота изабрали Београд. Колико је, онда, уопште ријеч о "неодмјереним изјавама", а колико "о политички зрелој оцјени", када је премијер Републике Српске Милорад Додик уз серију интервјуа загребачким медијима указао на директну пропорцијалност српско-хрватских позиција у БиХ, наспрам бошњачког унитаризма у окриљу сарајевске политичке чаршије. Неке ствари и чињенице што се више понављају, све више постају исте. Једини логичан закључак јесте, ма колико Мирослав Лајчак тврдио да је одличан познавалац културних и политичких прилика на овом дијелу Балкана, да је БиХ на свом, често једностраном путу, ка Европи, мање пажње поклањала помпезно речено "евроатлантским интеграционим процесима", а куд и камо више, чак као приоритетан циљ да један народ (Бошњаци) наметне своја правила игре другим народима (Србима, Хрватима и осталима). Тако се и дошло до зида звани "непостојећа држава" у којој "све јесте, а ништа није", а њени конститутивни народи остали (као што су и били!) различити свјетови. Уз компромис јесу могућа чуда, како прижељкује високи представник за БиХ Мирослав Лајчак, али компромис је универзални смисао договора и толеранције, а све што је универзално, у БиХ је давно закопано под земљом.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.