Данас и овдје: Боја феса, боја дреса

Глас Српске 17.08.2007 00:00

Пише Томо МAРИЋ

НAШ издавачки подухват и штампање књиге "Немогућа држава" у тиражу од 20 хиљада примјерака, као поклон читаоцима за 64. годишњицу "Гласа Српске", петнаестак дана касније упечатљиво показује одјек текстова проф. др Ненада Кецмановића, сложених на једном мјесту. Свједоче о томе електронска пошта "Гласа Српске", бројна телефонска јављања Редакцији, а и потражња за књигом. Многи су, изгледа, тек сада, читајући коментаре и размишљања једног од најбољих аналитичара бх. збиље уопште, схватили суштину слојевитости друштвених и политичких односа у овој компликованој земљи на брдовитом Балкану. У ствари, цијела истина те нестварне државе која лебди попут чардака ни на небу ни на земљи, јесте у чињеници да се континуитет "јединствене Босне" увијек градио изван ње и да се овдје никада није живјело у миру "без султана у Цариграду, цара у Бечу, краља у Београду, те Титових изасланика из Бугојна, Цазина и Грахова, али и његових честих долазака директно у БиХ, у ловиште крај Бугојна". Данас се о тој држави све договара у Бриселу и Вашингтону, а одскора, по свему судећи, и у Москви, док се у Сарајеву бескрајно прича шта би било кад би било, и шта би било да јесте! Окрени-обрни, долази се до суштине: БиХ овакву каква је сада - силом јединствена, тобоже мултиетничка и мултикултурална, назови демократска, са вишенационалним заједништвом снаге лимунаде - неће и не жели ниједан од три конститутивна народа. Она ником не треба. Најмање, опет, треба Бошњацима, иако се баш они најгласније залажу за њену цјеловитост, а и пуна су им уста толеранције и уважавања. Једно је, по сарајевском жаргону, "шупља прича", а друго, универзално речено, стварни и реални живот. У садашњем односу снага, када су Срби непоколебљиви да буду своји на своме, Републику Српску спремни су да бране по сваку цијену; Хрвати се буде из "великог сна" и све мање спомињу Вашингтонски споразум и Федерацију БиХ, а све више истичу своју "кршћанску" аутентичност и јавно (а не тајно, као до сада) износе своје право, по узору на Србе, да знају тачно шта је њихово. "Великој љубави" између Сарајева и западног Мостара, преко Широког Бријега све до Загреба, дошао је крај када се Бошњаци и Хрвати више нису могли договорити ко је чије цвијеће. Створен је политички (и животни!) "бермудски троугао", у којој свака неодмјереност и неопрезност води у велику авантуру и неизвјесност. Куда и како даље? То је сада питање које се најдиректније поставља пред међународну заједницу и високог представника Мирослава Лајчака. Све је већ виђено: политички прваци Милорад Додик и Харис Силајџић могу причати данима и данима и, без обзира на то што се одлично - и по српски и по бошњачки - разумију, ни око чега се не могу и неће договорити. Не зато што то неће Додик, он ће се за нужду увијек позвати на Дејтонски споразум, већ зато што то не жели Силајџић. Није можда проблем ни у самом Силајџићу, јер то што он говори и брани, мишљење је и жеља његових сународника. Уосталом, зато је и добио њихову подршку на минулим изборима. Срби су поучени свим историјским искуствима, а Додик се, час прикривеној, а час отвореној исламизацији и све израженијем ратоборном фундаментализму, супротставља енергично. Додик све то заједно назива правим именом и директно каже да ни у сну неће прихватити Силајџићеве "политичке вратоломије". У БиХ неискреност је одувијек била филозофија живота. Не треба онда да чуди што се неприродно заједништво покушава приказати кроз спорт, што је очито у случају КК "Босна" или ФК "Сарајево". У ФК "Сарајеву" играју Срби: Грујић, Шараба, Мачкић, Бабић... о томе је недавно на телевизији говорио и њихов тренер Хусреф Мусемић: "На Кошеву их дочекују овацијама!" Тачно, али их, неријетко, поздрављају са заставама које се за бајрамске празнике вијоре на џамијама и покличем "Боја феса, боја дреса". Да ли би поменути фудбалери доживјели овације кад би изашли на Кошево заогрнути својим националним заставама (као што у Мадриду изађе Бразилац Роберто Карлос). И кад би им отпоздрављали са три прста! Нисам сигуран... Или, узмимо примјер трочланог Предсједништва БиХ, које ради на принципу примус интер парес. Као магловито рјешење за БиХ, оно све више остаје у магли, јер бадава што је Радмановић био предсједавајући када су Силајџић и Комшић, мимо његовог знања, слали писма Уједињеним нацијама. Шта би тек било кад би о свему одлучивао један човјек?! Силајџић, на примјер! Бескрајне су политичке стазе и богазе у БиХ. Ко ће на крају, у том цијелом политичком замешатељству, бити коначни побједник: истина и реалан живот, или Мирослав Лајчак, или Харис Силајџић, или Милорад Додик, са или без Драгана Човића, показаће вријеме. Зачарани бх. круг мораће коначно да се ријеши. Историјски је то данас ближе - с обзиром на то шта је све остало иза нас и како данас изгледа БиХ - него икад прије. Aко не буде праведног рјешења, остаје нам као судбина и као проклетство, истовремено - до виђења у сљедећем рату; може се то рећи и другачије, али суштина се неће промијенити!

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.