Уздуж и попријеко: Јеретичка прича

Глас Српске 28.06.2007 00:00

Пише Синиша ДAВИДОВИЋ

У ЈЕДНОЈ сцени легендарног "Марша на Дрину", свој намјерно почињени прекршај један војник правда тиме да је претходно питао своју задњицу може ли издржати двадесет и пет по туру, и да му је задњица одговорила да може... Тако се и ја већ неких седамнаестак година консултујем са својом задњицом: може ли она бити носилац одговорности за моја чачкања по неким "табу" темама. A стари, добри Вујаклија под "табуом" подразумијева "склоности примитивних народа да неке ствари, мјеста или особе сматрају светим, неприкосновеним и зато недодирљивим, те да додиривање истих може да проузрокује велику несрећу..." A да је институција високог представника у БиХ више него света, неприкосновена и недодирљива, знамо већ дуго. Толико дуго, да о њој треба, како народ каже, "макар и на стражњицу проговорити", без обзира на све могуће посљедице по средство оглашавања. Јер, високи представник, савремена верзија Кочићевог "главатог господина", није пао са неба, како то привидно изгледа, већ је устоличен Aнексом 10 Дејтонског споразума. A тај Aнекс 10, који се иначе зове "Споразум о цивилном спровођењу мирног рјешења", потписале су Република БиХ, Република Хрватска, СРЈ, Федерација БиХ и, пази сада, чак и Република Српска, у својству "Страна". Како и зашто је улогу ових Страна преузео фамозни ПИК, тј. Савјет за имплементацију мира, који чине неких педесет и пет земаља, остало ми је потпуно нејасно и магловито. Има, додуше, и једна реченица на Интернет страници ОХР-а, на којој се објашњава да је тако, и никако другачије, одлучено у Лондону, граду познатом по магли, у којој би се изгубили и много већи гусани од оних који су нас тада представљали... Било како било, дејтонске "Стране" су умјесто активне добиле пасивну улогу, посебно Српска, која је у таквим односима редовно "она страна". Јер, на сваки приједлог из Српске, ПИК одговара са "пуј, пике, не важи", уколико то претходно нису "халалили" Високи представник и у Сарајеву столујући амбасадори. Што би народ рекао: кадија те тужи, кадија ти суди... Поред наведене пикантерије, мени и сам назив "Савјет за имплементацију мира" изазива озбиљне недоумице. Јер, изгледа као да мир још увијек није, и још дуго неће ни завладати овим просторима. Испада да смо тек у фази примирја, и да смо размјену ватре само привремено замијенили ватреним полемикама о томе куда и гдје "гонимо" и у шта нас гоне... Испада и то, да послије "луле мира" и даље пушимо и штошта друго. У сваком случају, већ поменути "Споразум о цивилном спровођењу мирног рјешења" представља веома интересантно штиво. Посебно његов члан 5. у којем се каже сљедеће: "Високи представник на терену је коначни ауторитет за тумачење овог споразума о цивилном спровођењу мирног рјешења". Дакле, не за тумачење цјелокупног Дејтонског споразума, већ искључиво његовог Aнекса 10. Међутим, високи представник се временом трансформисао у коначан ауторитет за тумачење свега под капом небеском, од гледања у филџан до основног филозофског питања ко смо, и зашто постојимо. A како изгледа, и ми и наше институције постојимо само због високог представника и амбасадора, који су се са нама толико наиграли, да више не знају шта би од нас и са нама. И који би да нам на крају саопште и ко смо у ствари. Односно да нам предложе да сви будемо "Босанци", како би се избјегли непотребни трошкови тројезичких документација, евиденција и кореспонденција, чиме би се уштедјела силна средства још силнијих "пореских обвезника" у БиХ. И да нас тако, преко очинске љубави високог представника, пут одведе и до оне друге, ПИК-материне. Г. Д.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.