Од потенцијалних свједока злочина у "Олуји", за које је био заинтересован хашки суд, према сазнању "Веритаса", до сада је умрло или убијено четрнаест особа. Међу свједоцима има и Хрвата, као што је Миро Баришић, који тражи азил у Хагу
"Страни извори понављају да се још увијек не зна за 10.000 српских избјеглица. Др Мате Гранић оптужује Гуниса да даје злонамјерне изјаве о Хрватској и њеној 'Олуји', али се овај не да смести, па и данас понавља да ХВ даље пљачка и пали српске куће и да их је 60-80 посто уништено након 'Олује', те да су војници побили знатан број цивила", пише "Ферал трибјун" у броју од 22.9.1997. Тачне бројке ће УНКРО објавити кад све буде истражено. Гунис и данас оставља директно неугодно питање: гдје је 10.000 цивила из Крајине који су нетрагом нестали?"
Документациони центар "Веритас", према писању "Политике", од 2. новембра 2001. сазнаје да нестају неки кључни сведоци злочина почињених у "Олуји".
"Са списка потенцијалних сведока за које је заинтересован трибунал у Хагу да се појаве пред тим судом у процесу против одговорних за почињене злочине над Србима у акцији хрватске војске "Олуја", до сада је умрло или убијено 14 особа. "Веритас"наводи прецизне податке о тим сведоцима, као и о томе о чему је требало да сведоче.
Од потенцијалних 85 сведока злочина над Србима на подручју Лике и Далмације у акцији "Олуја" у августу 1995. године, 32 особе се налазе у Хрватској, 26 на подручју СР Југославије, док се за 10 још не зна где се налазе. Од сведока који су у Хрватској, тешко је очекивати да сведоче о злочинима Хрватске војске и полиције, кад њихови животи зависе од те исте власти и пошто знају шта се десило онима који су могли сведочити.
Ни потенцијални сведоци који су на подручју СР Југославије, према сазнањима "Веритаса", нису расположени да сведоче јавно, јер многи у Крајини имају рођаке или би желели да једног дана оду у свој завичај. Тако ће, по свему судећи, и поред намере Трибунала да подигне оптужницу против злочинаца из "Олује", сведока бити све мање. Поготово ће се то десити ако и функционери тадашње званичне хрватске власти не буду јавно прозвани за оно за шта су одговорни.
Бивши хрватски полицајац Марио Баришић тражи азил у Хагу. Он је главни свједок злочина над српским цивилима и заробљеницима припадницима ЈНA у сплитској луци Лора и шибенским Кулинама 1992. године. Баришић је са својим колегама у пролеће 1992. био у инспекцији у Лори и видео све шта се дешава са српским цивилима у затвору о чему је, поред службеног извештаја, и лично обавестио предсједника Фрању Туђмана. ("Политика, 2. фебруара" 1998.)
Баришић наводи да новинари сматрају да је "пролупао" и да је стварно луд кас своју породицу излаже животној опасности. Међутим, Баришић је упоран у својој намери да сведочи о злочинима.
То је још један доказ да је о мучењима у војним затворима у Хрватској све знао и хрватски врх. Преживели сведок злочина у Лори Мирослав Каталина је, у страху за свој живот и живот своје породице, одбио да сведочи о томе у сплитском суду, јер су све жешћи притисци и претње смрћу. Још увек је нерешено убиство бившег хрватског борца Мирка Левара који је истрајао у намери да сведочи о злочинима над Србима у Госпићу 1991. године.
Под сумњивим околностима у саобраћајној несрећи код Коренице настрадао је Божидар Кнежевић, аутор документарног филма о злочинима над Србима под називом "Олуја над Крајином". Он је, иначе, заједно са продуцентом филма Ненадом Пуховским, био на мети дежурних "патриота" хрватске деснице, због наводног покушаја да се "обезвриједи и упрља домовински рат" и да се "агресор амнестира за почињене злочине, каже "Политика" у броју од 8. новембра 2001. године.
Чим је филм приказан на ТВ на аутора се сручила лавина оптужби као да је творац филма крив, а не починиоци злочина у Вариводама. Чак се окривљују и преживели српски старци који сведоче о злочинима. Међутим, нико још није оспорио тврдње и чињенице изнете у филму, али је оспорава аутор филма што се осмелио да о томе јавно говори (преко преживелих сведока), и да тако многима у Хрватској распрши илузије о "чистоти домовинског рата", која је пропагандом била посејана.
(Наставиће се)
НЕОПХОДНО ИСТРAЖИВAЊЕ
Сви детаљи о страдању Срба у бившој Републици Српској Крајини и њиховом егзодусу још нису расвијетљени. Стога се може рећи да су и подаци до сада прикупљени, непотпуни и та констатација обавезује на даље истраживање, праћење њихове судбине до краја.
Нужно је измијенити приступ том послу којим се до сада углавном бавио "Веритас". Значај његовог ангажовања је велики, али недовољан да би се постигао крајњи циљ - потпунији увид у посљедице једног егзодуса великих размјера. Зато треба подржати иницијативу да се институционализује истраживање свих значајнијих аспеката српске дијаспоре.
"ТИХИ" ЕГЗОДУС
Према извјештају Високог комесаријата за избјеглице УН, из 1996. године, регистровано је око триста хиљада избјеглих Срба из Хрватске у тадашњу Југославију, плус око тридесет хиљада у Републику Српску. У"тихом" егзодусу из Сремско барањске области, послије покушаја "мирне" реинтеграције српског становништва овог подручја у "уставни поредак Хрватске", одавде се иселило још око осамдесет пет хиљада Срба.
ЖРТВЕ ТУГЕ И БОЛA
Српске жртве рата у Хрватској су сасвим сигурно веће од бројки које се наводе. Прогнано је око четири стотине хиљада Срба. Не мали број међу њима умире у прогонству од туге и бола за својим настрадалим члановима породица и изгубљеним завичајем. Неизмјерна је људска бол и огромна психичка патња стотина хиљада Срба који су остали без својих огњишта у до сада невиђеном присилном масовном исељавању, без икакве наде у повратак на дједовину.
Страхујући од тога хрватске власти су пожуриле са противмјерама - процесуирањем више од двадесет пет хиљада Срба за разна кривична дјела. Двадесет хиљада их је помиловано, а више од четири хиљаде и четири стотине (не мали број и у одсуству) осуђено за ратне злочине, које сада лови Интерпол по свијету. Гробља се скрнаве, а ријетки повратници, махом старији људи, живе чемерно и у страху од малтретирања.
