Фиреров штаб (13)

Глас Српске 30.06.2007 00:00

Убијеђени монархиста, учесник у Првом свјетском рату, послије слома Другог рајха Вилхелм Канарис схвата да револуционарна врења радничких маса у Њемачкој угрожавају класу којој припада и бори се на њеној страни.

Жеља за повратком из Шпаније у Немачку није га напуштала. За кратко време Канарис је успео да се укрца у немачку подморницу, која је крстарила Средоземним морем, а чија се база налазила у Пули, у то време главној аустроугарској ратној луци. Најзад 1918. године, Канарис је постао командант подморнице са базом у Котору. Aли, рат се ближио крају. Фронтови Централних сила на Балкану су се распали. Немачка поморска база у Котору била је одсечена од своје позадине и подморнице су испловиле из Јадрана да би се преко Средоземног мора пробијале кроз Гибралтарски мореуз у немачку ратну луку Кил. Ту је Канарис наишао на побуну морнара и црвене заставе. Други рајх је потонуо, а са њиме и Канарисови дотадашњи идеали за које се борио. Схвативши да револуционарно врење, које је захватило немачке масе после слома Другог рајха, угрожава позиције класе којој је припадао, Канарис се без двоумљења ставља на страну оних који су повели борбу против револуције. И даље убеђени монархиста он осећа извесну аверзију и према грађанској демократији која је била нешто мања од огорчене мржње према радничком покрету. Aли, и поред тога, Канарис се определио да борбу против притиска револуционарних маса, ослањајући се на умерене малограђанске елементе социјалдемократије, у то време врло јаке и добро организоване политичке групације. Овом Канарисовом опредељењу знатно је допринела и личност Густава Носкеа, социјалдемократског лидера, у кога је полагао извесну наду. Канарис активно учествује у борбама против немачких "спартакусоваца" који су, ослањајући се на револуционарне масе, практично владали Берлином. Био је то период хаоса у коме су се стварали илегални, али признати добровољачки корпуси вођени официрима поражене немачке царске војске. И Канарис се придружује једној од оваквих формација - групи гардијске коњичке дивизије, једној од најјачих у Берлину, која је безобзирним средствима, масовном употребом оружја, водила борбе против револуционарно расположених морнара, војника и радника. Као припадник посебне морнаричке бригаде која је тесно сарађивала са гардијском дивизијом, Канарис је испољио и своје политичке способности. Водио је преговоре са разним реакционарним грађанским политичарима који су избијали на површину. Убиством истакнутих револуционара Карла Либкнехта и Розе Луксембург, војне формације у којима је био и Канарис, оставиле су злочиначки траг у историји немачког радничког покрета. Као поручник бојног брода Канарис је био члан војног суда, образованог под притиском јавности, ради суђења убицама ових вођа. Уз обилато залагање Канариса, убица Либкнехта је био ослобођен оптужбе, док је саучесник у убиству Розе Луксембург, поручник Фогел, осуђен на незнатну казну затвора. После краћег времена, Фогел је побегао из затвора. Под оптужбом да је помогао Фогелу у бекству, Канарис је био ухапшен. Aли, после само неколико дана нашао се на слободи. Формална истрага, наравно, констатовала је његову "невиност". Као вештак у парламентарној истрази, вођеној 1926. године поводом крвавог гушења побуне морнара 1917. године у Килу, Канарис је, пред немачким парламентом, устао у одбрану крвавих злочина почињених над побуњеним морнарима, због чега је био тешко нападнут од представника левице. Канарис је учествовао у десничарском покушају државног удара против социјалдемократске владе, такозваном "Каповом пучу". Иако је био ађутант социјалдемократског министра Рајхсвера Носкеа, придружио се пучистима, који су 48 часова држали Берлин под својом влашћу. Захваљујући акцијама радника, који су устали у одбрану републике, пучисти су се повукли и легална власт је поново успостављена, а Канарис се нашао у затвору. После изласка из затвора, у коме је провео краће време, постављен је за првог официра крстарице "Берлин". Био је то школски брод за обучавање поморских кадета. Ту се упознао и са тадашњим кадетом Рајнхардом Хајдрихом, будућим шефом Главне управе безбедности Рајха. Напуштајући крстарицу "Берлин", Канарис је почео да заузима разне одговорне положаје у морнарици. Главна преокупација му је била њена обнова пловним објектима и наоружањем. Какво је Версајским уговором, кога је Канарис сматрао диктатом и насиљем над немачким народом, било забрањено поновно немачко поморско наоружање, он је реализацију својих планова спроводио тајно. Aктивно је учествовао у разним преговорима о пројектима грађења подморница у Шпанији, Холандији, Финској и Јапану, са којима су касније извођене разне истражне пробе и практичне вежбе. Проводећи дуже време на положају референта у одељењу за морнарицу Министарства Рајхсвера, Канарисов главни задатак је био да, уз кршење одредаба Версајског уговора и прикривено од савезничке контролне комисије, обнови немачко поморско наоружање. Свестан да су за обнову морнарице потребни и одређени стручни кадрови, Канарис је водио и живу преписку са многобројним својим старим колегама из флоте Другога рајха који су, после његовог слома, напустили официрску службу и прихватили се разних цивилних занимања у индустрији и привреди. (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.