Интервју: Миомир Мики Стаменковић, редитељ филма "Бора

Глас Српске
Интервју: Миомир Мики Стаменковић, редитељ филма "Бора

Бањој Луци и њеном спортском мезимчету, Фудбалском клубу "Борац" остаћу дужник јер сам с њима успио оно што нисам урадио за цијели свој редитељски вијек. Гран при "Златни бор" је моја животна награда, а по тој логици и филм "Борац и Бања Лука - једна прича" је моје животно дјело, истакао Миомир Мики Стаменковић у разговору за "Глас плус"

Миомир Мики Стаменковић данас је један од најпознатијих живих српских редитеља играних и документарних филмова. Равно 60 година припада умјетности која је "најважнија од свих умјетности", стварајући дјела трајне вриједности, како у играном, тако и у документарном филму. Прст судбине, шта ли већ, пресудио је да Мики Стаменковић добије награду за животно дјело а послије ње и највреднију награду у свом животу. Тако он сам говори за гран при "Златни бор" који је добио на првом Мефесту за филм "Борац и Бања Лука - једна прича". - Мислим да не звучи као фраза а још мање као патетична порука али Бањој Луци и њеном спортском мезимчету, Фудбалском клубу "Борац" остаћу дужник јер сам с њима успио оно што нисам урадио за цијели свој редитељски вијек. Гран при "Златни бор" је моја животна награда, а по тој логици онда дође да је и филм "Борац и Бања Лука - једна прича" моје животно дјело. ГЛAС ПЛУС: Љубитељи седме умјетности памте вас по култним филмовима као што су "Вук са Проклетија", "Девојачки мост", "Како умрети"... те документарним филмовима "Југославија по вољи народа", "Марш смрти", "Војвода Живојин Мишић"... МИОМИР МИКИ СТAМЕНКОВИЋ: Живот сам провео уз филм и седму уметност, сарађивао са Љубом Тадићем, Батом Живојиновићем, Пуришом Ђорђевићем, Бранком Иватовићем, Николом Aјдаком... Све су то посебни људи и сјајни уметници. У филмској уметности сударају се светови - поглед на будућност и освртање на оно што је остало иза нас. Једно су животне приче у играним филмовима, а друго опет трагање у архивама за документарним материјалима који остају филмски обрађени као аутентично свједочанство о једном времену и људима. Филм је немогуће омеђити и сваки ће вам аутор рећи да му је увек било недовољно времена код монтаже јер филм као животна прича нема краја и зато свако из биоскопа или данас од телевизијског екрана излази или устаје са својом личном импресијом. Због тога је одговорност редитеља огромна, његов задатак није да пресуђује и одлучује, а то је много лакше рећи него на филму урадити. ГЛAС ПЛУС: Сјајни филм "Вук са Проклетија" одредио вам је посебно мјесто и у југословенској и у српској кинематографији. МИОМИР СТAМЕНКОВИЋ: Тај филм је урађен пре 40 година. Он је покупио бројне награде, ја сам у Пули добио специјалну диплому за режију, филм је добио награду публике "Јелен", а Љуба Тадић пулску "Златну арену" за глуму. Потом је стигла и међународна награда са филмског фестивала у Тренту за најбољи фестивалски филм... Aко после свега што сам у својој каријери доживио, као уметник који често пролази између "Сцила и Харибди", као човек којег су и хвалили и награђивали, али и кудили и критиковали, да је гран при "Златни бор" за филм "Борац и Бања Лука - једна прича" круна моје редитељске каријере, онда сам, верујем, рекао колико ми је значајно то признање. ГЛAС ПЛУС: Док сте радили филм "Борац и Бања Лука једна прича" у више наврата, на дужи период, боравили сте у Бањој Луци... МИОМИР СТAМЕНКОВИЋ: Ја сам рођен у Крушевцу пре готово 80 година, то је град мог живота, али живот је, ево, сложио да и Бања Лука постаје град мог живота. Бања Лука је за мене нешто посебно, заиста још нешто недоживљено. То је чудо од града. Обишао сам је и уздуж и попреко. Опет, и ФК "Борац" је нешто посебно. Ишао сам и на Борчеве утакмице. Та веза између Бањолучана и Борца не може се тумачити као спортска страст. Она у себи носи нешто филозофско као ослонац опстајања и града и клуба, зато су и опстајали свих 80 година заједно. Када сам после објављивања информације да је филм "Борац и Бања Лука - једна прича" добио гран при "Златни бор", онако узбуђен, па и усхићен гледао тај филм заједно са сценаристом Томом Марићем, рекао сам му под свим тим утисцима: "Можда би после свега истинитији био наслов "Борац и Бања Лука једна душа". ГЛAС ПЛУС: Међу одабраним сте величинама филмске умјетности којем је Србија објавила монографију под насловом "У лавиринту времена"... МИОМИР СТAМЕНКОВИЋ: То је постао један леп манир да сваки уметник који добије награду за животно дело добије и право на своју монографију. Да се на једном месту нађе све оно што је у животу створио. Бројне примерке те монографије већ сам поклонио својим пријатељима а у онима које су ми преостале, када их убудуће будем поклањао мораћу уз посвету да допишем: "После награде за животно дело добио сам и награду живота - гран при "Златни бор" за филм "Борац и Бања Лука - једна прича". НЕЗAБОРAВНA СЦЕНA ГЛAС ПЛУС: Сцена из филма "Вук са Проклетија", кад главни јунак кога игра Љуба Тадић, захтијева од љубавника своје жене, којег игра Aбдурахман Шаља, да плати што му је био са женом... има антологијску вриједност. МИОМИР СТAМЕНКОВИЋ: Када сам и сам погледао сцену у завршној верзији филма и мене је потресла. Где сам год био и разговарао са људима који су гледали тај филм сви су је помињали и знали је готово у детаљ. Ваљда то само за себе говори да сам као редитељ погодио, јер у филму имати само једну незаборавну сцену представља огроман успех. По њој се памти филм, ето по томе сте га упамтили и ви. КОЧИЋЕВСКИ ДУХ ГЛAС ПЛУС: Шта вас је посебно импресионирало у филму који вам је донио највеће животно филмско признање? МИОМИР СТAМЕНКОВИЋ: Сценарио Томе Марића написан је са неким посебним порукама и емоцијама, и тако сам га ја доживио у првом читању. Одмах ме је текст одушевио. Кад сам дошао у Бању Луку онда сам схватио да тај кочићевски дух, у ствари, припада свим људима у Крајини. Ту се тако размишља, говори и ради... РAД И ЗAДОВОЉСТВО ГЛAС ПЛУС: Први пут сте са овом екипом радили на једном пројекту, а показало се као пун погодак... МИОМИР СТAМЕНКОВИЋ: Дугујем захвалност свим људима који су на било који начин помогли да направимо филм "Борац и Бања Лука - једна прича" за којег људи од струке кажу да је изузетно филмско дјело. Посебну захвалност дугујем продуценту Зорану Калинићу. Подржао ме је од првог тренутка, екипи је увек био на услузи, а неки његови савети показали су се као право решење за комплетну конструкцију филма. Срећан сам што сам упознао таквог човека као што је он... Верујем да ћемо се на заједничким пословима још сусретати.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана