Osvrt na FFS: Pazi, snima se!

Glas Srpske 13.07.2007 00:00

Piše Zoran ĐERIĆ

POMPEZNO najavljen još početkom godine, nedavno je, u Novom Sadu, završen Prvi filmski festival Srbije. Novi Sad je, prema zamisli organizatora, Filmskog centra Srbije i Egzita, prve nedelje jula zaista bio filmski grad, ili, u bukvalnom prevodu, Grad filma. Novosadska publika je u velikom broju pohrlila da vidi domaće premijere i filmske zvezde. Posetom je, međutim, jedino mogao da se podiči glavni program, "Nacionalna klasa", u velikoj sali Srpskog narodnog pozorišta, gde su, manje-više, tokom svake večeri na programu bila tri domaća filma, svaki je videlo po 1.000 gledalaca. Računica je jednostavna: 3.000 gledalaca za veče, dvadesetak hiljada tokom šest festivalskih dana. Impresivna brojka, ako imamo u vidu vrelinu julskih dana i noći, kada se većina Novosađana odlučivala za izlaske u restoranske bašte i dvorišta kafića u gradu. Mnogobrojna publika je, nesumnjivo, bila privučena onim što se smatra magijom domaćeg filma. U pozorišnoj sali, koja se pretvorila u veliki bioskop, radila je klima, što je duge sate učinilo podnošljivijim, ali je, po mom ubeđenju, izostala magija. Publika je, iz večeri u veče, strpljivo očekivala da se desi čudo, da se nagradi njena pažnja. Čuda je bilo vrlo malo, čak su i nekadašnji čudotvorci, Kusturica i Šijan, zatajili. Nagrađeni su kurtoaznim aplauzom, ali ne i drugim nagradama. Kusturica se sam ogradio, nastupivši van konkurencije, dok je ovaj drugi slabašno zavapio "Spasite naše duše!". A ko će da spasi srpsku kinematografiju? Festivalski žiri, sudeći po nagradama, nije bio u stanju da pronađe nijedan dobar savremeni film, nijednog dobrog glumca i glumicu, koje bi mogao da ovenča novoustanovljenim priznanjima. Tako da su bez nagrada (kako onih novčanih, tako i statua, ptice Ibis), ostali mladi i izvikani srpski reditelji, popularni srpski glumci i glumice. Za najbolji film je proglašen jedan koji je snimljen još pre 17 godina. Ne ulazeći u njegov značaj i vrednost, postaviću samo retoričko pitanje: zar se tokom poslednjih 17 godina nije ništa promenilo, unapredilo u srpskoj kinematografiji? Kakvi su to filmovi koji se snimaju svake godine? Šta to gleda domaća publika na filmskim festivalima i u bioskopskim dvoranama? Zar je sve to bez (pravih) vrednosti? Izuzetno cenim kolegu čiji je film proglašen za najbolji. Njegov film zaslužuje pažnju i nagrade. Indikativan je za napore i apsurde sa kojima se susreću naši autori u nastojanjima da dođu do filma, a potom i do publike. Ali, zar su "Lepa vremena", ili "Dobra vremena", sa ironijom ili bez nje u naslovu, ona koja su davno prošla? Nisam jugonostalgičar, pa pitanje na kraju ne smatram samo retoričkim, formalnim, već istinskom zapitanošću nad tim kuda ide srpska kinematografija. Jedan korak napred, a tri unazad? Ako je verovati odluci žirija zaista je tako. Taj stari-novi film je dobio još tri nagrade. Među njima i onu za najbolju glavnu žensku ulogu i najbolju muziku. Neću pominjati imena, jer su već pomenuta u izveštajima svih medija. Nisu presudna za ovu priču. Tek, da konstatujem, da su u pitanju veterani. I tako daleko od srpskog filma. Ona u Sloveniji, a on u Hrvatskoj. Nisam nacionalista, barem ne u onom negativnom smislu, ali jedna ozbiljna nacionalna kinematografija, a srpska pretenduje da to bude, mogla bi da se zapita šta je sa našim mladim, lepim i onim drugim, iskusnim, slavnim glumicama. Zar nijedna od njih nije bila dostojna ove nagrade, ovog festivala koji treba da afirmiše domaću kinematografiju, da pokaže šta naše filmsko glumište ume? Paradoksalna je i činjenica da je najbolju mušku ulogu ostvario naturščik, u kvazidokumentarnom dugometražnom filmu. Tim pre, što ni on nije Srbin, iako živi u Srbiji, srpski mu je slabija strana. Zahvaljujući na nagradi nije uspeo da izgovori ni jednu reč pravilno. Mora biti da je postideo sve pretendente za glavnu mušku ulogu, sve same akademske glumce, TV i filmske zvezde, koji se školuju da govore šatro, zavičajne dijalekte, da budu što autentičniji u onom što im dodeli scenario, reditelj i producent. Posle jednog ovakvog gesta, šta im preostaje nego da zavape: Dole škole! ili: čemu godine učenja, kad im lekcije dele oni bez ijednog svršenog razreda? Zaista, čemu mučenja. Autentičnost je negde drugde! Na ulici, na smetlištu, u životu samom, kako je to, davno još, ukazivao Pazolini. Nije se odmaklo od žestokog života besprizornih. Čuo sam mnoge usmene komentare i video, u najmanju ruku, iznenađenost odlukama stručnog žirija Prvog filmskog festivala Srbije (u kome je najmanje bilo članova iz Srbije, kako bi objektivnost bila veća!?). Nisam video nijedan ozbiljan tekst, koji bi ih preispitao kritički, problemski, sa i najmanjom sumnjom. Zašto bi? Već je na redu neki drugi festival. Biće još nagrada, biće još paradiranja sa srpskom kinematografijom, na domaćim i stranim festivalima, pred publikom i žirijima najrazličitijih afiniteta. Ipak se okreće, nije mogao da to prećuti onaj koga su spalili na lomači. Pazi, snima se! mogao bi da nas upozori jedan gledalac sa skepsom konstatujući da je srpski film više-manje zabava i ništa više!

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.