Осврт на ФФС: Пази, снима се!

Глас Српске 13.07.2007 00:00

Пише Зоран ЂЕРИЋ

ПОМПЕЗНО најављен још почетком године, недавно је, у Новом Саду, завршен Први филмски фестивал Србије. Нови Сад је, према замисли организатора, Филмског центра Србије и Егзита, прве недеље јула заиста био филмски град, или, у буквалном преводу, Град филма. Новосадска публика је у великом броју похрлила да види домаће премијере и филмске звезде. Посетом је, међутим, једино могао да се подичи главни програм, "Национална класа", у великој сали Српског народног позоришта, где су, мање-више, током сваке вечери на програму била три домаћа филма, сваки је видело по 1.000 гледалаца. Рачуница је једноставна: 3.000 гледалаца за вече, двадесетак хиљада током шест фестивалских дана. Импресивна бројка, ако имамо у виду врелину јулских дана и ноћи, када се већина Новосађана одлучивала за изласке у ресторанске баште и дворишта кафића у граду. Многобројна публика је, несумњиво, била привучена оним што се сматра магијом домаћег филма. У позоришној сали, која се претворила у велики биоскоп, радила је клима, што је дуге сате учинило подношљивијим, али је, по мом убеђењу, изостала магија. Публика је, из вечери у вече, стрпљиво очекивала да се деси чудо, да се награди њена пажња. Чуда је било врло мало, чак су и некадашњи чудотворци, Кустурица и Шијан, затајили. Награђени су куртоазним аплаузом, али не и другим наградама. Кустурица се сам оградио, наступивши ван конкуренције, док је овај други слабашно завапио "Спасите наше душе!". A ко ће да спаси српску кинематографију? Фестивалски жири, судећи по наградама, није био у стању да пронађе ниједан добар савремени филм, ниједног доброг глумца и глумицу, које би могао да овенча новоустановљеним признањима. Тако да су без награда (како оних новчаних, тако и статуа, птице Ибис), остали млади и извикани српски редитељи, популарни српски глумци и глумице. За најбољи филм је проглашен један који је снимљен још пре 17 година. Не улазећи у његов значај и вредност, поставићу само реторичко питање: зар се током последњих 17 година није ништа променило, унапредило у српској кинематографији? Какви су то филмови који се снимају сваке године? Шта то гледа домаћа публика на филмским фестивалима и у биоскопским дворанама? Зар је све то без (правих) вредности? Изузетно ценим колегу чији је филм проглашен за најбољи. Његов филм заслужује пажњу и награде. Индикативан је за напоре и апсурде са којима се сусрећу наши аутори у настојањима да дођу до филма, а потом и до публике. Aли, зар су "Лепа времена", или "Добра времена", са иронијом или без ње у наслову, она која су давно прошла? Нисам југоносталгичар, па питање на крају не сматрам само реторичким, формалним, већ истинском запитаношћу над тим куда иде српска кинематографија. Један корак напред, а три уназад? Aко је веровати одлуци жирија заиста је тако. Тај стари-нови филм је добио још три награде. Међу њима и ону за најбољу главну женску улогу и најбољу музику. Нећу помињати имена, јер су већ поменута у извештајима свих медија. Нису пресудна за ову причу. Тек, да констатујем, да су у питању ветерани. И тако далеко од српског филма. Она у Словенији, а он у Хрватској. Нисам националиста, барем не у оном негативном смислу, али једна озбиљна национална кинематографија, а српска претендује да то буде, могла би да се запита шта је са нашим младим, лепим и оним другим, искусним, славним глумицама. Зар ниједна од њих није била достојна ове награде, овог фестивала који треба да афирмише домаћу кинематографију, да покаже шта наше филмско глумиште уме? Парадоксална је и чињеница да је најбољу мушку улогу остварио натуршчик, у квазидокументарном дугометражном филму. Тим пре, што ни он није Србин, иако живи у Србији, српски му је слабија страна. Захваљујући на награди није успео да изговори ни једну реч правилно. Мора бити да је постидео све претенденте за главну мушку улогу, све саме академске глумце, ТВ и филмске звезде, који се школују да говоре шатро, завичајне дијалекте, да буду што аутентичнији у оном што им додели сценарио, редитељ и продуцент. После једног оваквог геста, шта им преостаје него да завапе: Доле школе! или: чему године учења, кад им лекције деле они без иједног свршеног разреда? Заиста, чему мучења. Aутентичност је негде другде! На улици, на сметлишту, у животу самом, како је то, давно још, указивао Пазолини. Није се одмакло од жестоког живота беспризорних. Чуо сам многе усмене коментаре и видео, у најмању руку, изненађеност одлукама стручног жирија Првог филмског фестивала Србије (у коме је најмање било чланова из Србије, како би објективност била већа!?). Нисам видео ниједан озбиљан текст, који би их преиспитао критички, проблемски, са и најмањом сумњом. Зашто би? Већ је на реду неки други фестивал. Биће још награда, биће још парадирања са српском кинематографијом, на домаћим и страним фестивалима, пред публиком и жиријима најразличитијих афинитета. Ипак се окреће, није могао да то прећути онај кога су спалили на ломачи. Пази, снима се! могао би да нас упозори један гледалац са скепсом констатујући да је српски филм више-мање забава и ништа више!

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.