Бјежећи безглаво пред потјером, терористи су у акцији у Буковици били преполовљени: седморица ликвидирана, а двојица ухваћена жива. Разбијени, крили су се појединачно и смишљали на коју ће страну.
Послије жестоког сукоба са потјером код пећине у близини села Румбока, усташки терористи су се разбили у мање групе. Група коју је предводио "генерал" Илија Главаш кренула је према планини Вран, код Дувна, али не са првобитним планом да тамо успоставе свој "устанички штаб", већ да се сакрију од потјере која им није дала дисати.
Командант дилетантске операције "Феникс" Aмброз Aндрић, заједно са Видаком Бунтићем, Мирком Власновићем и "командантом хрватских револуционарних снага" Павлом Бегаром, спремали су бијег према планини Чврсници, такође код Дувна.
У тој срамотној бјежанији терористи нису имали времена да размишљају којег би се правца требали придржавати. У сваког од њих увукао се велики страх. Зато су и одлучили да по властитом избору одаберу правац и бјеже главом без обзира. Они који су били поријеклом из ових крајева још нису губили наду да ће пронаћи склониште код најближе родбине. Тим мислима био је вођен и Илија Ловрић, звани Ремац. Он се налазио у Главашевој групи, која је безглаво јурила према Врану.
Чим се ова група нашла изнад Дувањског поља, Ловрић се одвојио говорећи како га пече савјест што су оставили самог Хорвата, Канцијанића и Кешкића. Пут којим се кретао личио је на козју стазу. Тумарајући тако, стигао је до једног пропланка са којег су се назирали кровови Мандиног Села, недалеко од Дувна. На том путу терориста је набасао на неког дјечака, који га је потом упутио у село Барчане, према Шујици, гдје се налази прва продавница.
Гушање са трговцем
Када је стигао у продавницу, покушао је невјешто да лаже трговца да му се на путу за Имотски повриједио коњ и да му је потребна храна. Трговац је знао с ким има посла, па га је одмах шчепао за врат. У том рвању успио је да се отргне и побјегне из продавнице. Док је бјежао у правцу Месиховине, трговац је пуцао из пиштоља и ранио га у ногу. Храмљући, Ловрић је предвече стигао у село Буковицу, али је на домак првих кућа пао покошен из аутомата једног од резервиста из потјере.
Aкцијом у Буковици терористичка група је преполовљена. Седморица су била ликвидирана, а двојица ухваћена жива. На читавом подручју од Бугојна на сјеверу до Мостара на југу и даље пријетила је опасност од могућег упада усташких терориста.
Из штаба снага безбједности које су руководиле операцијом "Радуша 72" стизала су упозорења на појачану мобилност, пошто су се разбијени терористи почели понашати као рањене звијери. Један од главних циљева било је њихово спречавање да избију на Јадран, због могућих диверзија у љетовалиштима. Зато је постављена стража на Камешници код Ливна, у сектору Малиновац. Истовремено, војска и полиција контролисали су велики дио планине и непрестано били у покрету. Пошто се ради о крају у којем су живјели искључиво Хрвати, становништву је наређено да повуче сву стоку са тог подручја и да се ништа не креће тим тереном, а нарочито ноћу.
Хрватски "генерал" Илија Главаш наредио је својој групи од пет терориста да се дању скривају у шуми, а ноћу пробијају према југу. Под његовим "заповједништвом" остали су још само Петар Бакула, Стјепан Љубас, Филип Бешлић, Влатко Милетић и Лудвиг Павловић. Међутим, и ова групица се почела распадати. Негдје изнад Дувањског поља од "генерала" се одвојио Илија Ловрић. Настала је свађа око тога на коју је страну сигурније бјежати. Павловић, Љубас и Милетић сматрали су да је најсигурније на југ, гдје су се, наводно, могли прикрити код Павловићеве родбине у селу Витини код Посушја. Главаш је предлагао бијег у средњу Далмацију, а потом украсти какав брод и побјећи у Италију.
Тако су се низ обронке Чврснице спустили изнад Посушја. Кад су стигли на домак села Ракитно, Главаш је наредио да се зауставе и припреме за ноћење. Одлучио је да не уђу у село одмах него ноћу.
У уторак, 4. јула, касно увече, терористи су стигли у село и упутили се у кућу католичког жупника, од којег су тражили храну. Њихово кретање примијећено је и у селу Конгора на крајњем југу дувањске општине. Схвативши да им је потјера за петама, група терориста се упутила према западу.
Пут их је водио према Дебелом брду. Када су у освит зоре мислили да је опасност прошла, Главаш је, за сваки случај, послао Павловића и Милетића у извидницу терена. Брзо су се вратили са "лошим" вијестима да их војска опкољава. Терористи су заиграли на фактор изненађења. Будно су пратили свако кретање јединица, које су сачињавали борци Посушког, Љубушког и Лиштичког партизанског одреда. У зору, 7. јула, на подручје Голог брда овим јединицама пристригло је велико појачање, иако нису ни биле свјесне да су већ биле на пушкомет до терориста.
Изненадна паљба
Упозорене на опрезност, јединице којима је командовао Фрањо Грубешић, напредујући кроз шуму, изненада су биле нападнуте. Из густог шибља проломила се бјесомучна паљба. Све се то догодило муњевитом брзином, па неки борци нису успјели на вријеме наћи заклон. Грубешић је осјетио само први метак, а потом је пао на земљу. Поред њега, погинуо је Бранко Љубичић, најближи саборац.
Шесторица терориста су искористила тренутак збуњености у редовима снага безбједности и дали се у бјекство према Далмацији, сматрајући да их тамо чека спас.
У оружаном сукобу на Голом брду рањен је и Петар Бакула. Метак га је погодио у скочни зглоб, што је отежавало даље кретање овог терористе.
Упутили су се према западу и већ неколико дана нису набасали ни на кога живог. У сриједу, 12. јула, стигли су у подножје Динаре, на југоисточној страни. Тада се група поново осипа, пошто Павловић и Милетић одлазе на једну, а Главаш, Љубас и Бешлић на другу страну. Рањени Бакула ни сам више није знао шта ће ни куда ће. На крају је одлучио да се придружи Главашевој групи.
(Наставиће се)
