Dobro je što nije gore

 Dobro je što nije gore
Đorđe Vukadinović
25.03.2016 11:13

Naravno da niko nije iznenađen. Sudsko veće Haškog tribunala u presudi Radovanu Karadžiću potvrdilo je ocenu da je u Srebrenici 1995. godine počinjen "genocid", a da je Radovan Karadžić kao tadašnji predsednik Republike Srpske za taj zločin odgovoran - kao i za ukupno 11 od 12 tačaka optužnice.

Niko nije iznenađen, jer je Haški tribunal za dvadesetak godina postojanja dosledno i nepokolebljivo držao liniju interpretacije događaja tokom raspada Jugoslavije koju su tokom devedesetih godina ustanovili zapadni mediji, oslanjajući se u najvećoj meri na ratnu propagandu, a često i eklatantne izmišljotine i logičke besmislice sarajevske (i zagrebačke) štampe. Tribunal se i ovom prilikom pokazao kao produžena ruka zapadnih centara moći, čija je glavna svrha da nametne njihovo viđenje događaja na terenu, a pre svega, da opere zapadne zvaničnike i države od odgovornosti koja se nalazi na njihovim rukama, pogotovo kada je u pitanju nelegalno bombardovanje SR Jugoslavije 1999. godine.

Svojevrstan je paradoks što, kako se čini, bošnjački politički krugovi nisu zadovoljni čak ni ovakvom presudom. Naime, ponovo je otpala presuda za genocid u sedam opština BiH, na čemu su u poslednje vreme građeni najambiciozniji i najmaligniji planovi za derogiranje ustavnog položaja Republike Srpske. S druge strane, naviknuta da iz Haga stižu samo loše - ili najgore - vesti, srpska javnost sa obe strane Drine kao da je pomalo odahnula što užasna presuda nije još gora i užasnija.   

No, ne treba se zavaravati. Presuda Karadžiću jeste generalno u skladu sa namerama njegovih tužitelja iz Sarajeva koji imaju za cilj kriminalizaciju, a na kraju i ukidanje Srpske. Na srpskoj javnoj sceni postoji konsenzus da je Srpska jedini uspeh srpske politike u periodu posle raspada Jugoslavije, i stoga treba biti svestan da je kompromitovanje Karadžića kao "ratnog zločinca", "organizatora genocida" i "udruženog zločinačkog poduhvata" udarac koji posredno dovodi u pitanje budući opstanak RS. Politički krugovi u Sarajevu, jednako konzervativni nastavljači Izetbegovićevih "Mladih muslimana" i liberalni baštinici floskule o Bosni kao "maloj Jugoslaviji" već decenijama u jedan glas optužuju Karadžića (i Slobodana Miloševića) kao "kreatora rata u BiH", a Srpsku otvoreno nazivaju "genocidnom tvorevinom", "Republikom Šumskom" itd. Potvrđivanje teze da se u Srebrenici dogodio "genocid" predstavljaće vetar u leđa svakoga ko smatra da je RS prepreka da BiH postane "normalna i moderna država", i u narednom periodu se svakako može očekivati plejada novih udaraca i izazova političkom i pravnom statusu Republike.

Moglo bi se postaviti pitanje kako Karadžić može biti odgovoran za ratne zločine kao politička figura, a da to nisu političke vođe Bošnjaka i bosanskih Hrvata. Moglo bi se postaviti pitanje svih onih nebrojenih zločina protiv srpskog naroda (uključujući 3.267 žrtava u regionu Podrinja) koje je ova institucija načisto ignorisala, kao i one čije je izvršioce oslobodila smejući se u lice svakom poimanju pravde. Najzad, moglo bi se postaviti pitanje kako je moguć "genocid" (u smislu totalnog fizičkog istrebljenja jednog naroda) na delu njegove teritorije (Srebrenica), nad jednim delom stanovništva (odrasli muškarci), kako je moguće da se poginuli borci jedne vojske ubrajaju u žrtve "genocida", a te žrtve zatim proglase (naočigled čitave svetske javnosti) za "šehide", odnosno "ratnike pale za veru". Knjige bi se mogle pisati o paradoksima, nedoslednostima, podmetanjima i klevetama u radu Haškog tribunala, i to će svakako biti zanimljiva tema za buduće svetske, i prvorazredni zadatak za srpske istoričare.

Ono što se može reći već sada, jeste da je Haški tribunal na mizeran način podbacio u svojim osnovnim zadacima - da pruži pravdu žrtvama zločina (umesto njih je servisirao ambicije jedne nezajažljive ideološke grupe iz Sarajeva za koju se rat, izgleda, nikada nije završio), i da stvori temelje za pomirenje u Bosni i regionu. Svaka presuda koja stigmatizuje samo jedan od tri naroda BiH za zločine koji su se i brojem i svirepošću proporcionalno događali na sve tri strane, i koja uz ovacije i aplauze iz Sarajeva učestvuje u daljem stigmatizovanju srpskog naroda i demontiranju Srpske, predstavlja samo dodatnu destabilizaciju ionako klimave bosanske "države". Dokle god se pod "pomirenjem" u Bosni bude podrazumevalo pristajanje Srba na ulogu "zločinaca" i "izvršilaca genocida", ni o kakvom pomirenju neće biti govora.

Neposredni zadatak svih srpskih političara i javnih delatnika u narednom periodu biće da se ova haška presuda u istorijskom i etičkom smislu diskvalifikuje, a u pravnom smislu poništi, kao i ostale skandalozne odluke ovog suda koji, ovakav kakav je, nikada nije ni trebalo da bude formiran.

Đorđe VUKADINOVIĆ, politički analitičar iz Beograda

Kolumne Komentar dana

© Glas Srpske 2012 | Impresum | Marketing | Kontakt | Latinica | Ćirilica