Хрватска Олуја (20)

Глас Српске 22.08.2007 00:00

Избјеглице из Крајине, прогоњене као дивљач, хрватска војска није престајала да засипа убитачном ватром ни када су се у колони возилима кретали Петровачком цестом према Бањој Луци.

Стеља Сава из Заграде у Книнској Крајини, која сада живи у Мирковцима као избјеглица, испричала је своју несрећу шеснаестог јануара 1996. године у Београду, Сави Штрпцу, шефу документационог центра Веритас. Сава је тада изјавила: Петог августа 1995. године, ноћу око један сат кренули смо из Заграде за Бенковац. Возио нас је Славко Муњез у тракторској приколици. Са мном су била и моја дјеца - унучад и снаја. У Бенковцу смо прешли у камион Раде Остојића из Биљана Горњих. Муж Бранко и син Мирко пошли су за нама у путничком аутомобилу мерцедес 200Д. Мирко је управљао колима, а на мјесту сувозача сједио је Душан Иванежа, док је муж био на задњем сједишту. Поред мене у камиону, осим дјечице - трогодишњег Aлександра и осмогодишњег Саве и снаје Ведране, било је још људи из нашег мјеста. Цијелим путем мерцедес, који је возио син Мирко ишао је иза, пратио нас је снабдијевајући нас храном и водом. Стигли смо до Петровца и ту се камион зауставио - остао је без горива. Један човјек је понудио гориво уз услов да му се повезе роба, на шта је возач камиона пристао немајући други избор. Бомбардовање из авиона Била је недјеља када смо кренули даље, настављајући путовање према Кључу. Удаљивши се од Петровца дванаест до петнаест километара, напао нас је хрватски авион. Јасно сам чула његову тутњаву и одмах иза тога и снажну експлозију. Пошто је наше возило било прекривено цирадом, нисам могла да видим авион, али је детонација у близини била знак његовог налета на колону, која се лагано кретала ка Кључу. Након бомбардовања наш камион је стао и ми смо почели да искачемо из њега. Учинили су то и остали, гоњени страхом од поновног напада. Чим сам изашла запрепастила сам се угледавши мерцедес са полупаним предњим стаклом и ужасну сцену погибије сина Мирка, који је остао без главе. Душан Иванежа, на сувозачевом мјесту, био је сав крвав, успјевши некако да се извуче из возила. Мој муж Бранко и даље је сједио непомично на задњем сједишту, а крв му је цурила из уста. Неко је викнуо: ови су мртви. Видјевши ту страшну сцену са разбијеним вјетробранским стаклом на аутомобилу, болно сам зајаукала и истовремено погледом тражила унуке који су се разбјежали по цести и поред ње. Ускоро су се појавили из оног метежа народа изазваног налетом авиона. Са њима је била и њихова мајка Ведрана, рањена у надлактицу лијеве руке. Дјеца, срећом, нису била повријеђена. Из хаоса, у којем нисам била у стању да ожалим погибију сина и мужа, брзо нас је избавила војска (наша), потрпавши нас у свој камион и кренувши даље. Мерцедес и још нека возила из колоне коју је напао авион, остали су на мјесту. Прије тога, док сам се налазила код нашег аутомобила, видјела сам да је почео да гори. Претпостављам да се запалило гориво из канистера у гепеку, што је био уобичајени ортљаг свакога које могао да се снабдије таквом резервом за пут пун неизвјесности. Слушала сам касније разне приче о томе, да је ауто потпуно изгорио и у њему тијела мог сина и мужа. Други су опет говорили да тијела нису потпуно изгорјела. Не знам да ли су ме тиме тјешили? Aли, ја ни данас не знам праву истину, а вољела бих да знам шта је остало од њих и, ако јесте, гдје су сахрањени њихови остаци. Још нешто морам да кажем. У вријеме овог страшног догађаја, моја снаја Ведрана била је пред порођајем. Некако су је смјестили у болницу и родила је 29. августа 1995. године бебу коју није видјела. Умрла је током порођаја. Дјевојчици су дали име Тања, а на захтјев Ведраниног оца и брата она је сахрањена у Барајеву. Стеван Грујо из Уздоља у книнској општини, описао је своје страдање, које је такође забиљежено у Документационом центру Веритас у Београду. Стеван је изјавио: Дана петог августа 1995. године, око 16 сати кренуо сам из села са трактором. Са мном је била моја жена Марија и Борјан Пера удова Aћима, и Милош Борјан син Стеве, рођен 1969. године у селу Уздољу. У близини цркве Св. Николе која припада селу Врбник, зауставили су нас хрватски војници, њих око 15 до 20. Трактором је управљао Милош Борјан који је зауставио возила и одмах нам је наређено да сиђемо са трактора. Тада је неко запуцао и ранио једног хрватског војника. Нисам видио ко је пуцао али претпостављам да су хрватски војници, јер наших војника у близини нисам видио. Резервисти који су били са нама на трактору, имали су оружје - пушке AП и ПAП и одмах су их предали хрватским војницима. Чим је хрватски војник рањен, један њихов из групе која нас је зауставила, одмах је пуцао најприје у четворицу резервиста и затим у Милоша Борјана. Пуцао им је у тијело из близине од око 2-3 метра. Видио сам да је метак прошао Милошу кроз стомак и зашао с друге стране кроз каиш. Ја сам се склонио иза трактора и тај исти војник хтио је и у мене пуцати, али како су ми жена Марија и сестра од ујака Пера плакале, није ме убио. Ова група хрватских војника мени, жени и Пери наредила је да идемо у правцу Јужне касарне у Книн, гдје се налазио УНПРОФОР. Мој трактор и сва роба на њему остао је на мјесту. Нису нам дали да било шта узмемо. Војник који је убио шесторицу људи док су нас пратили према касарни цијело вријеме, држао ми је уперену пушку у леђа. Војник који је убијао имао је мараму око главе (марама је била смеђа) и загарављено лице. По говору (више пута ми је рекао да ми јебе ћетничку мајку, доста је мени вас ћетника, све ћу вас побити( закључио сам да би могао бити или из приморја или са отока пошто није знао да изговори слово Ч. Био је средњег раста, а могао је имати око 30 до 35 година. Док смо ишли према касарни УНПРОФОР-а наишли смо на још једну групу хрватских војника и видио сам како вуку са цесте у јарак двојицу војника РСК. Један је још показивао знаке живота, а други је био мртав. У онога који је био још жив из непосредне близине пуцао је исти маскирани војник, који је убио ову шесторицу, како сам претходно описао. Пуцао му је у главу. Ускоро су нас предали у касарну УНПРОФОР-а. Из касарне УНПРОФОР-а прешао сам у Југославију, ноћу 16. септембра 1995. године. (Крај)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.