Хрватски "домољуб" Томислав Мерчеп, разочаран што није адекватно награђен за своје заслуге у "домовинском рату", одлучио је да проговори јавно да се "нетко у овој држави сјети да и ја постојим", каже у изјави "Ферал трибјуну", октобра 1977.
Сликовиту, алегоријску исповест бившег полицијског чиновника - извршиоца налога за убијање Срба, Томислава Мерчепа, забележио је "Ферал трибјун" у броју од 8. октобра 1997. године. Разочаран неадекватном наградом за ратне заслуге, овај огрезли убица одлучио је да каже "истину" о томе шта се догађало о Пакрачкој Пољани и ко је из Загреба издавао наређења.
Преносимо део његовог исказа "Фералу" под насловом "Како смо садили тулипане у Пакрачкој Пољани"? Исповест увређеног "бранитеља хрватства", морбидна сама по себи, истовремено је и слика болесног духа слика иживљавања над жртвама и ругањем. Његово казивање како су довођени, мучени и убијани заробљени и похватани Срби, својеврсни је садизам који не ублажава ни алегорична прича.
"Ноћас очистите сва та говна!"
"Иван Векић је, вели, тада био министар унутрашњих послова Хрватске и он је све знао. Није особно судјеловао у сађењу цвијећа, али читао је све што смо му писали у извјештајима, премда је већина информација приопћавана усмено. Он је знао за сваку садницу, јер је био министар и био је за нас каризматична особа. Неколико пута нам је рекао:
"Ноћас очистите сва та говна!"
То је значило да се посаде све младице из складишта.
Aко ниси учинио што је наређено, био си аутоматски непријатељ чистог околиша...
Тешко да је која садница у то вријеме могла бити незасађена, јер не веле бадава - куд ми прођемо туда трава не расте.
Само цвијеће... сјеме тулипана довожено је у Пољану из Загреба, а довозили су их сви који су били у мом ближем окружењу: Римац, Суљић, Микола, Ходак. И ја сам особно довозио сјеме.
Радили смо у двије групе. Једна је довозила сјеме с Велесајма (у Загребу), а друга је одвајала, сортирала и слагала сјеме, па га одвозила даље..."
"Релативна је ствар колико смо дуго држали младице у стакленику. То је зависило о томе за које вријеме бисмо их успјели узгојити до величине погодне за пресађивање. Већином смо их прије пресађивања држали између десет и петнаест дана. неке и дуже, рецимо тулипане, или циније, бегоније, пеларгоније... Када би се накупило садница више него што смо могли посадити, помагало нам је и локално становништво, чак и тамошњи Срби.
Они би копали рупе за саднице, с тим што смо им ми говорили да копају заклоне за пушкомитраљезе. Нису ни знали да копају рупе за тулипане, иако је било оних који су питали какви су то патуљасти митраљези".
Мерчеп се затим пита:
"Зашто сам проговорио"?
И сам одговара:
"Дуго сам шутио о овоме очекујући да ће се нетко у овој држави сјетити да и ја постојим. Моја дјеца једнако једу као и Векићева. Па Суљић, Спајић, Манђерало... како су стекли све што сада имају. Нека ми кажу начин да и ја нешто стекнем. Aко треба бити жупан, бит ћу жупан, није ме срамота. Није ми лакше кад сам вам све ово испричао. Плашим се својих некадашњих колега. То су прекаљени вртлари који знају свој посао, знају шта дође горе а шта доље. И знам да ми сајам цвијећа у Загребу не гине".
"Ферал трибјун" је 20. новембра 1997. године објавио попис убијених и несталих Срба у Госпићу још у јануару 1992. године. Тај попис је предочио Доброслав Парага у намери да оповргне оптужбе из самих врхова власти како су убиства у Госпићу починили припадници ХОС-а. За 63 убијена и нестала Србина уручио је списак с именима и презименима истражним органима уверен како за те злочине нису криви ХОС-овци. "Парагин попис и његове тврдње", како наводи "Ферал", никад нису демантирани, али ни истрага није покренута".
"Њујорк тајмс" објавио је 15. фебруара 1997. године сведочења тројице Хрвата о злочинима над Србима у Госпићу 1991. године. Милан Левер, Зденко Банда и Зденко Ропац, су, према "Тајмсу", у децембру 1996. путовали у Хаг, где су изнели стравичне податке о масовном убијању Срба код Госпића, за која они директно оптужују високе функционере режима у Загребу.
Та тројица Хрвата (бивших хрватских војника) самоиницијативно су затражила да сведоче и Суду дају документацију (чак и видео касете), која потврђује да су хрватске регуларне снаге, хрватска полиција и хрватске парамилитарне јединице убиле велики број Срба код Госпића 1991. године. Осим Срба, убијен је, како кажу, и један број Хрвата који су били против политике режима у Загребу.
Докази које су ови сведоци предали Хагу потврђују да су и високи хрватски званичници били умешани у убиства, при чему наводе име Гојка Шушка. Милан Левер, како цитира "Њујорк тајмс", наводи да је био сведок убиства 50 људи, а Зденко Ропац каже да зна да је 1991. године, до његовог одласка из Госпића, убијено 127 Срба. "Видио сам све што се збивало. Наредбе за убиства долазиле су од Министарства обране", каже Зденко Бандо.
Одгађање истраге
"Њујорк тајмс" наводи да су сведоци из Госпића оптужили хашки суд за недопустиво одуговлачење читаве истраге, иако су они доставили обиман доказни материјал. Истрага о масакрима над Србима се толико одгађа да су локалне власти у Госпићу имале времена да униште део доказа, тврде сведоци. Према њима, "Хрватска војска је 'очистила' неколико масовних гробница непосредно пред долазак представника Хашког суда у Госпић".
Тројица бивших хрватских војника се, такође, жале да су, после сведочења, изложени малтретирањима и претњама. Много пута су их до сада "непознати нападачи", испребијали, гранате су бацане на њихове аутомобиле, а претње да ће бити убијени примају готово свакодневно.
Заштиту од полиције у Госпићу не могу да очекују пошто су шеф полицијске станице и командир "ратни злочинци", причају тројица сведока. На питања њујоршког листа, представник суда у Хагу, Кристијан Картије, без коментара је, само потврдио причу тројице бивших хрватских војника пред тим судом, додавши да су тада они одбили понуђену заштиту.
(Наставиће се)
