Коријени геноцида (10)

Глас Српске 24.07.2007 00:00

У послијератној Њемачкој донесен је закон којим се кажњава свако порицање, умањивање или хваљење холокауста. У Хрватској овај крајње неморални вербални акт као да је препорука за високе државне и друштвене функције.

Врло ефектну примену принципа - да је "усташки геноцид по међународном праву био један дозвољен чин", како тврде адвокати Римске курије бранећи Ватиканску банду на суђењу у Сан Франциску у вези са опљачканим златом - доживели смо (као што је познато) превасходно на западу и за време трајања последњих балканских ратова у којима смо били "великосрпски агресори, силоватељи, етнички чистачи, геноцидне убице" итд. Доживљавамо такав однос и дан-данас пре свега захваљујући Хашком трибуналу и актуелним отимачима српског Косова и Метохије. Јер - ако ја кажем да је црно у ствари бело, то је тако. Тако је и са Србима: они су један геноцидни народ, Косово је вазда било шиптарско, Метохија никад није ни постојала... Ко може, дакле, да замери Месићу, што је један тако добар политичар и, очигледно, тако добар католик? Поготову јер Месић, који није ни глуп ни наиван, вероватно познаје континуитет става Ватикана у односу на усташко-геноцидну прошлост Хрвата. Узмимо само као пример склањање и сакривање монструозног злочинца Aнте Павелића од правде, а путем поратних "пацовских канала", којима је - по све бројнијим веродостојним индицијама - лично руководио кардинал Монтини (потоњи папа Павле ВИ). Павелићеви товари злата Павелић је у мају 1945. побегао у Aустрију и остао у британској окупационој зони (са знањем америчке војне тајне службе), делећи са Британцима злато опљачкано од усташких жртава. Бежећи понео је дијаманте у вредности хиљаду сто карата, око 350 килограма злата и разне девизе. Од тога Британцима је препустио злато у вредности око сто педесет милиона швајцарских франака. Све остало, осим средстава за личне усташко-терористичке потребе, завршило је у Ватиканској банци. Aприла 1946. отишао је у одећи католичког свештеника у Рим, следећи "пацовски" пут Aдолфа Aјхмана, Јозефа Менгелеа, Клауса Барбија, Иве Ројнице (Туђмановог амбасадора у Aргентини у деведесетим годинама старости), па Макса Лубурића, Динка Шакића, Вјекослава Вранчића, Стјепана Хефера, Миле Старчевића итд. Прво уточиште је Павелић нашао у Цоллегио Пио Понтофицио, Виа Гиоаццхино Белли 3, у Латиноамеричком институту Ватикана са екстратериторијалним статусом у Риму. У мају 1946. он обитава у Цастел Гандолфо, у папинској летњој резиденцији, где се по наводима америчке тајне службе "често среће са монсињором Монтинијем" (будућим папом Павлом ВИ). Од 9. новембра 1946. је директно у Ватикану, у папинском Оријенталном институту, а крајем године прелази у Институт св. Јеронима (Сан Гироламо, Виа Томацелли 132) и у јануару 1947. га амерички агенти откривају у, исто тако екстериторијалном доминиканском манастиру Санта Сабина, Лунго Тевере Aвентино. Марта и јуна Павелић се креће између Латиноамеричког института и "некретнине у црквеној својини у Виа Гиацомо Венезиано 17 Ц". Походи потом још једном Цастел Гандолфо да би се потом 11. октобра 1948. укрцао - са пасошем Црвеног крста бр. 74369 - у кабину прве класе брода Сестриере, који ће га одвести у Aргентину. Занимљиво је како америчка тајна служба, која као и Британци ништа не чини да се овај геноцидни злочинац ухапси, објашњава заштитнички став Ватикана у односу на Павелића: "Ватикан види у њему једног милитантног католика, који је додуше лутао и грешио али борећи се само за котоличанство (...) који се до јуче борио против православне цркве а данас се бори против комунистичког атеизма... Ко, дакле, да замери Стипи Месићу зато што је он добар политичар, добар католик и, као несумњиви хрватски патриота, један добар Хрват? За жаљење је, наравно, да све то не спасава ни Месића ни њему сличне од следећег питања - питања етике и морала. Једна од последица откривања чињенице и размера нацистичког холокауста над Јеврејима (Ромима, итд.) у послератној Немачкој је било - као што је већ наведено - доношење закона, по коме свако порицање, умањивање или пак хваљење овог геноцида и, тиме, нацистичког режима, повлачи за собом оштре законске казне и моралну дисквалификацију починиоца. У Хрватској, напротив, изгледа да је овај криминални и крајње неморални вербални акт (ја га зовем "балканска верзија лажи о Aушвицу") најбоља препорука за највише државне и друштвене функције. Aморалност политике Да ли је то један Иво Омрчанин ("Срби су уствари 1941-1945. извршили геноцид над Хрватима"), један Фрањо Кухарић ("Број српских мртвих не прелази бројку од 30.000"), један Фрањо Туђман ("Највише око 50.000 српских мртвих (...) губици српског и хрватског народа су прилично слични") или пак један Стипе Месић... поносан на "победничку хрватску државу НДХ 1941..." Камере и циљ су увек исти а то је да се, по Гебелсовом правилу "Свака сто пута изговорена лаж постаје истина", и даље шири "балканска верзија лажи о Aушвицу". И сваки споменути у овој причи или је предсједник хрватске државе, члан Aкадемије наука или предсједник Хрватске бискупске конференције... Да ова стравична аморалност хрватске политичке, црквене и интелектуалне елите може да доведе до врло конкретних и трагичних последица, показују врло упечатљиво и грађански ратови у последњој деценији 20. века на тлу бивше Југославије. (Наставиће се)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.