125 година од рођења Светислава Тице Милосављевића

Глас Српске 28.08.2007 00:00

Као официр, министар и бан, Светислав - Тиса Милосављевић постао је један од најдосљеднијих и најпродуктивнијих јавних радника и неимара југословенске краљевине

ПРЕЦИ Светислава - Тисе Милосављевића живјели су на падинама Копаоника, у селу Мала Грабовница код Aлександровца у Жупи. Тамо је Гмитар стекао Милосава, а Милосав 1843. Тому, Светислављевог оца. Добивши презиме по оцу Милосаву, Тома се, након трогодишње основне школе у оближњем Брусу, отиснуо у свијет. Крајем 1877. нашао се у борбама за ослобођење Ниша и био тешко рањен у груди, па се све до маја сљедеће године опорављао у тамошњој болници. Међутим, далековиди Тома знао је да у сваком злу има бар мало добра. Он је, наиме, схватио да се тек ослобођени Ниш - повелика, али неизграђена варош - просто нуди предузимљивим трговцима, па је ријешио да се ту скраси и отвори радњу. И био је у праву. Захваљујући искуству и ранијим пословним везама, "Тома-Србин", како су га старе Нишлије назвале, покренуо је продају колонијалне робе, дрвене грађе, те жупског вина и ракије, и за двије-три године постао највећи трговац у граду. На јесен 1881, са пуних 38 година, Тома се оженио лијепом, седамнаестогодишњом Василијом Поповић, рођаком свог првог комшије. Из овог брака, годину дана касније, тачније 7. септембра 1882. у осам сати увече, родио се син, коме ће кум дати помало пророчко име - Светислав! Одрастајући у граду на Нишави, Светислав је већ као дјечак показивао особине које ће га красити цијели живот: марљивост, озбиљност, па и својеврсну зрелост. Са таквим врлинама, завршио је са одличним успјехом сва четири разреда основне школе на Стамбол капији и уписао нишку гимназију, која је тада словила, како сам казује, као "чувена у целој Србији". Негдје у току шестог разреда код Светислава се јавила жеља да по завршетку Гимназије ступи на технички факултет. Како му је отац у међувремену доживио финансијски слом, седамнаестогодишњи Светислав се, потакнут од родитеља, ипак, опредијелио за Војну академију, па је првих дана септембра 1899. поносно обукао црвене панталоне, плави копоран и чизме "на боре". Мада се, дакле, у униформи нашао силом прилика, заволио је официрску службу, те се стално теоретски и практично усавршавао, тако да је током балканских и Првог свјетског рата израстао у признати ауторитет за питања војног саобраћаја, уз истовремено напредовање које ће му крајем 1925. године донијети и чин бригадног генерала. Захваљујући много пута потврђеној стручности и ревности, краљ Aлександар га је децембра 1926. године изабрао за министра саобраћаја, али га је заобишао при реконструкцији владе у јулу 1928. године, иако је за претходних 19 мјесеци Милосављевић остварио одличне резултате и започео неколико колосалних пројеката од којих се издвајају Панчевачки мост на Дунаву, палата Министарства саобраћаја а, посебно, други колосијек пруге Београд-Загреб од пријестонице до Новске који је већ за његова мандата приведен крају. Југословенски монарх се марљивог и енергичног Милосављевића поново сјетио октобра 1929. године када га је поставио за намјесника у једној од девет новоформираних бановина - у Врбаској. Тај избор нипошто није био случајан: краљ је врло добро знао да веома сиромашној Врбаској бановини треба старјешина који ће ојачати повјерење оданих, придобити колебљиве и сузбити опоненте, који ће "разбудити" успаване народне снаге и тако Мркоњића Крајину повући из предуге учмалости. На срећу тадашњих па и потоњих Крајишника, понајвише Бањолучана, краљев избор пао је, дакле, на Светислава - Тису Милосављевића. Први бан је у Бању Луку дошао на Митровдан, 8. новембра 1929. године и то возом, без икакве помпе и пратње. Још истог дана прошетао је градом и искусним неимарским оком "мјеркао" гдје и шта би се могло и морало чинити у тој неизграђеној и запуштеној вароши. Одмах је засукао рукаве и за кратко вријеме уз знатну државну финансијску помоћ постигао огромне искораке у развоју цијеле бановине, а посебно њене пријестонице - Бање Луке. Међу многобројним задужбинама, које ће му донијети ласкаво име "Бањолучки Перикле", посебно се издвајају Банска палата (данас Градска управа), Бански двор, Позориште (основано 1930. године а данашње здање подигао 1934. године), Хигијенски завод, објекти Учитељске и Пољопривредне школе, источно крило ондашње Гимназије, те седам стамбених зграда за чиновнике (у данашњој Aлеји светог Саве и код Поште). Поменутом ваља додати и оснивање бановинског Музеја, удружења за туризам, Занатске и Трговачке коморе, као и покретање Врбаских новина и Књижевне Крајине. Поврх тога, широм бановине забијелило се око 160 основних школа и неколико других "просвјетних свјетиљки", подигнути су многи други привредни, управни, културни, здравствени и хигијенски објекти а на тврдим и проширеним путевима саграђене су стотине жељезних, армирано-бетонских и дрвених мостова, пропуста, подзида итд. Иако није био непосредни инвеститор, градитељ или оснивач, бан Милосављевић је стекао огромне заслуге и за настанак бањолучког Градског парка са спомеником Петру Кочићу, за доградњу хотела "Босна", асфалтирање и освјетљење улица, градњу Соколског дома, Градске општине, хотела "Палас" и, уопште, за свеколики полет Бање Луке. Том својом дјелатношћу први бан Врбаске бановине уљепшао је лице и оплеменио душу Бање Луке, а ко зна шта би још урадио да 18. априла 1934. није по други пут стао на чело саобраћајног ресора у новој југословенској влади. Да је саобраћај, ипак, био Милосављевићева највећа љубав и преокупација потврђује и његов пристанак да поново засједне у нимало удобну фотељу југословенског министра саобраћаја. Био је то изазов коме "саобраћајац у крви" није могао одољети, али и, показаће се, лоша политичка процјена прилика у државном врху и, надасве, ћуди самог краља Aлександра. Наиме, истјерујући правду на чистац, Милосављевић се одмах по преузимању министарске дужности отворено сукобио са корумпираном камарилом, па и са осионим југословенским монархом, што ће довести до њиховог потпуног разлаза и оставке, односно пензионисања принципијелног министра већ јула 1934. године. Биће то преурањени крај политичке каријере једног од најдосљеднијих и најпродуктивнијих јавних радника и неимара југословенске краљевине. Тако се у 52. години живота Милосављевић потпуно повукао из државне службе, али његов стваралачки нагон није јењавао: дао се на рад у "Јадранској пловидби" и "Југословенском друштву за путеве", као и на сарадњу са многим новинама и стручним часописима. Потоњим је показао да је и писање важан дио његовог живота, што, уосталом, потврђује и богата а веома мало позната библиографија објављених и необјављених стручних и мемоарских радова Светислава Милосављевића. Дошао је и нови свјетски рат, који је Милосављевић углавном провео у породичној кући у београдској Тополској улици. У њој је и умро, 28. јула 1960. године. Зоран ПЕЈAШИНОВИЋ НА АКАДЕМИЈИ ЗАУЗИМAЊЕМ КРAЉA МИЛAНA Због ниског раста (165 цм) и слабије развијености, Светислав је на пријемном испиту за Нижу школу Војне академије запао за око управнику, ђенералу Миловану Павловићу, који је - без обзира што се на поновљеном љекарском прегледу показало да је кандидат потпуно здрав - одлучио да га остави за идућу годину. За Светислава је то био, како сам казује, тежак лични пораз и први "неуспех у животу у односу на другове", па је размишљао да уопште не користи могућност жалбе Команди активне војске, иначе, стационираној у Нишу. Судбина је, ипак, хтјела да је поред Милосављевића живио капетан Ђорђевић, који је младог комшију и његову муку представио првом човјеку српске војске - екс-краљу Милану. Иако је подрхтавао од узбуђења, сићушни Нишлија се допао старом Обреновићу, а ријечи бившег краља: "Ја се слажем са лекарском комисијом која те је двапут савесно прегледала. Ти си здрав и крепак младић, па ћеш бити одличан официр...", заувијек ће одредити судбину Светислава Милосављевића. Била је то и његова прва аудијенција у животу - а биће их још много. КРAЈИШКО ГНИЈЕЗДО У ЕВРОПСКОМ РУХУ "Пређе, Бања Лука је била само крајишко гнездо на гласу, светло једино традицијама расе. Иначе, пуста касаба источњачки запуштена, заударајући на мурдарлук и нехат Ш...Ћ блатњавих сокака, с гостионицама које најеже и агенте Сингерових машина, паланка заборављена иза Божјих леђа Ш...Ћ. Није било пожељно пре коју годину добити службу у Бањој Луци", а и странци су је избјегавали "с оправданом бојазни". Овако је изгледала ранија Бања Лука по надахнутом и, надамо се, бар мало претенциозном приказу београдске Правде из 1932. године. Међутим, све се промијенило: "Пријатно је данас по силаску са воза или са моторних кола ући у један европски удобан хотел на три спрата, с лифтом, с топлом водом, апартманима и купатилима Ш...Ћ. Прошетати се асфалтираним и правим улицама, богато осветљеним; видети ону изванредну архитектонску целину Краљевог трга, коју чини православна катедрала са високим звоником у средини, бановинском палатом с једне и банским дворима с друге стране. Свуда около почеле су ницати из земље лепе и модерне грађевине Ш...Ћ. Светислав Милосављевић - сви му то признају - био је велики подстрекач буђења Крајине и препорођаја Бања Луке." КУМ СAБОРНЕ ЦРКВЕ У БAЊОЈ ЛУЦИ Послије бановања, Светислав Тиса Милосављевић је још само једном посјетио Бању Луку. Било је то на Спасовдан, 18. маја 1939. године, када се одазвао позиву бањолучке православне црквене општине и дошао да кумује величанственом Саборном храму за чије подизање је, такође, имао непроцјењиве заслуге. Била је то симболична круна љубави, разумијевања и сарадње града који је предодређен да у своме имену носи бана и човјека, физички сићушног, али дјелом правог горостаса, који је за свега четири и по године проведене у том граду постао једна од најстаменијих и најсвјетлијих фигура његове укупне прошлости. НИЧЕГA СЕ НЕ СТИДИМ "Мој живот је био интересантан, ја сам и ако дете осиромашених родитеља, доспео до највиших положаја у државној администрацији, а под старост морао да се мучим, да бих одржао себе и своју породицу. Aли на сву моју прошлост са задовољством и уздигнутом главом гледам; ничега се не стидим, - напротив са унутрашњим миром прелазим у мислима све етапе, кроз које сам у животу пролазио, па ни на једном питању не осећам грижу савести или ма какво неспокојство". С. Т. Милосављевић. ЗAВЈЕТ К'О ДA ЈЕ ЈУЧЕ ПИСAН "Крајње је време, да се у нашој земљи отпочне да цени савестан, исправан и честит рад, од највиших до најнижих државних, самоуправних и приватних службеника, и свих јавних радника у опште - а кад то будемо постигли - свануће давно жељени препород нашега народа", посљедње су ријечи из треће књиге мемоара С. Т. Милосављевића. Написане су на дан светог Саве 1942. године, али, нажалост, и данас су подједнако актуелне.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.