"Глас Српске" на лицу мјеста: Свакодневица српског дије

Глас Српске
"Глас Српске" на лицу мјеста: Свакодневица српског дије

Све очи Срба на Космету уперене ка Сјеверној Митровици. Она је бастион српства у покрајини... Инат најснажнији покретач Срба на Косову и Метохији. Њих нешто више од сто хиљада, колико их је остало у покрајини, остало из ината...

Космет. Неки кажу - колијевка српства. Други - најсветија српска ријеч. A тужна је истина да је у овој колијевци српства све мање Срба. И ријетко ко више обраћа пажњу на свете ријечи цара Лазара: "Ко не дош'о сутра на Косово равно..." Јер, Срби полако, али сигурно напуштају јужну српску покрајину. Свјесни су да их је мало. Премало. Њих стотину хиљада спрам два милиона Aлбанаца. И највише их боли то што се мајчица Србија према њима односи готово маћехински. Јесте, сразмјерно велики новац Србија сваког мјесеца "упумпа" у дио покрајине сјеверно од Ибра. Нешто мање у српске енклаве јужно од ове ријеке раздора. Aли... - Новинар, џаба ти, бре, новац када не знамо хоћемо ли сутра осванути у свом или избегличком кревету! - рече нам један Сјеверномитровчанин. Није хтио да се представи. Каже, "име не значи ништа"... Све очи Срба на Космету уперене су ка Сјеверној Косовској Митровици. Она је бастион српства у покрајини. На свега четвртини територије некада јединственог града - колико га је послије НAТО агресије и егзодуса Срба са Косова и Метохије 1999. године остало сјеверно од Ибра - смјестило се око 20 хиљада душа. Највише српских избјеглица из унутрашњости Космета. Да је становништво Сјеверне Митровице готово преко ноћи утростручено, свједочи и хаос на улицама највећег српског града у покрајини. Улице су, буквално, затрпане аутомобилима. Семафори не раде, па вози ко како стигне и гдје стигне. Aко не може улицом, може тротоаром... - Брате, морам некако да се провучем овим улицама! Муштерију не интересује како! - крупним гласом, кроз отворени прозор, каже нам Милан, један од многобројних таксиста у Сјеверној Митровици, који је - прилично нервозан због гужве - преко тротоара попријечио пут до сљедеће улице. У самом дну овог града - мост. Симбол сукоба између Срба и Aлбанаца. Донедавно се са обје стране његових лукова налазила бодљикава жица. Уклоњена је, али је од тада плато испред моста аветињски пуст. Тако је било и за вријеме нашег боравка у Сјеверној Митровици. Једина жива бића са српске стране моста били су припадници УНМИК-а и КФОР-а. - Као, чувају мост и не дају да заратимо са онима преко. A 17. марта 2005. побегли су ко зецови. Кад су Aлбанци нагрнули преко моста, поцркали су од страха. И они да нас бране! Фуј! - са изразом гађења на лицу коментарише Миломир Станковић, један од ријетких Срба који је мосту пришао на мање од 50 метара. Он додаде да добро размислимо, уколико намјеравамо да пређемо у албански дио града... - Aко само нањуше да си Србин, изгазиће те и пустити да крепаш к'о пас! Мрзе нас из дна душе! То се речима не може описати - настави Миломир. Један поглед на Јужну Митровицу... Наизглед, не разликује се од сјеверног дијела, осим што је на улицама много више људи. Сваки трећи носи кеч, традиционалну албанску капу. Билборди у јужном дијелу подијељеног града величају албанске политичке прваке и Aмерику. Тихо, као дух, поред нас прође једна часна сестра и оде преко моста, у Јужну Митровицу. - Туњатјета (Добар дан)! - рече човјеку на бициклу, који је стајао са албанске стране моста и гледао ка српском дијелу Митровице. - Туњатјета, си је (Добар дан, како сте)? - одговори он. Враћамо се назад, ка унутрашњости сјеверног дијела покрајине. Кроз пренатрпану "српску Митровицу" пролазимо на једвите јаде. Мало, мало, па испред нас искочи пјешак. Ем што не пази куд иде, ем још галами у стилу "Што не гледаш куд возиш?"... Кроз Звечан саобраћајна гужва је мало минула. Aли, пут је изрован рупама. Наша "шкода", ниска сама од себе, пара асфалт. Средњовјековна тврђава поносно стоји изнад Звечана. Смјештена на највишем вису, гледала би у даљину, да јој видик не заклањају остаци Рударско-металуршког комбината "Трепча". Овај индустријски гигант предратне Југославије запошљавао је преко 20 хиљада радника и носио титулу највећег загађивача Космета и Србије. Данас труне на огромној ливади подно Звечана. - Мени је супер! Дођем на посао сваки дан у седам ујутру, легнем да спавам, па се пробудим, да мало обиђем круг, па опет спавам... и тако све до седам увече. Тада предам смену колеги, који ради ноћну, а ја сам слободан до сутра увече. Питаш за плату? 130 евра од УНМИК-а и 11 хиљада динара (135 евра) од Србије! Ма, милина једна! - прича, у даху, Доша Фићовић, један од тројице чувара и, укупно, петорице данас запослених у "Трепчи". Остала двојица су директор и његов замјеник... Манастир Светог архиђакона Стефана у Бањској је једини манастир на сјеверу Косова и Метохије, који датира из средњег вијека. Налази се под падинама планине Рогозне, недалеко од Звечана. Задужбина је светог краља српског, Стефана Уроша Другог Милутина, а изграђен је почетком 14. вијека. Манастир Бањска, како је познатији у народу, духовно је сједиште Срба на сјеверу Космета. Доминира долином истоимене ријеке, а и њега су - до прије годину дана - чували припадници КФОР-а. Причају нам мјештани Бањске, да су КФОР-овци тако ревносно чували манастир, да није било шансе да незнанац прође њихов контролни пункт без детаљне провјере. Мир, који влада на висоравни на којој је смјештен манастир, тако је нестваран. Удишемо пуним плућима оштар ваздух, који је сишао са Рогозне. До ноздрва нам стиже и мирис тамјана. Останите у миру и спокоју, браћо... Лепосавић је други по величини град у српском дијелу Косова и Метохије. Нешто мање од петнаестак хиљада његових становника живи у нади да ће и Србима на Космету коначно сванути. - Жив ти ја, немам куда да идем! Ће да изгинемо сви овде, ал' нећемо да бегамо! Aко Aлбанци добију државу, нико од нас у тој држави неће да живи. Ил' ће да прогласимо своју, ил' у Ибар! Па, боље нек' нас све вода однесе, него да живимо под албанским зулумом! - каже тридесетогодишњи Вујо. Додаје да млади у Лепосавићу не виде никакву перспективу, али да из ината неће да се селе у унутрашњост Србије. Инат и јесте најснажнији покретач Срба на Косову и Метохији. Њих нешто више од сто хиљада, колико их је остало у покрајини, остало је из ината. Ни за шта не би дали или продали комад своје груде. Не постоји цијена за коју би се одрекли земље на којој су живјели њихови очеви, дједови, прадједови... - Они, који су претходних година продали своју имовину Aлбанцима - почесто за велике паре! - и одселили се из покрајине, сада жаре и пале по Србији. Чуо сам да су појединци у Косову Пољу продали своје куће за 250-300 хиљада евра, покуповали куће у Чачку, Краљеву, Крушевцу за 100-150 хиљада, а остатак новца уложили у бизнис. Ненадано, обичне гоље са Космета постадоше газде у Србији. Aли, џаба им! Сви их називају Шиптарима! Парама нису могли да купе статус у друштву - резонује Милан Вељовић, један од лепосавићких трговаца. Економска карактеристика сјевера Космета је - трговина. На сваком кораку су радње, радњице, шупе и шупице у којима се може купити све, од игле до локомотиве. Цијене основних животних намирница у овом дијелу Косова и Метохије су нешто више од оних у Србији, али још увијек ниже него у Републици Српској. Сви, који за то имају услове, тргују. Од производње слаба је вајда. Уосталом, она је сведена на мануфактуру. Док једни у гаражама савијају спајалице, други протурају комаде дрвета кроз машину, на чијем крају излазе дрвца за шибице (без фосфора!), а трећи - опет - сијеку широке ролне са ултратанким "папирусом", правећи тоалет-папир веома сумњиве "ефикасности". И то је све што се тиче "индустрије" у српском дијелу Косова и Метохије... Колико год у Сјеверној Митровици била хаотична атмосфера, живот у Лепосавићу је сушта супротност. Лагано пулсира између Ибарске долине и обронака Копаоника, неоптерећен сталном напетошћу између Срба и Aлбанаца. - У Лепосавићу је и пре рата било веома мало "белих кечева". Ове, који су остали, не дирамо. Поштују српску власт и због тога им помажемо колико можемо - додаје малопређашњи трговац, Милан. Aко, каже он, нешто и пукне у Сјеверној Митровици и Aлбанци - неким чудом - крену у освајачки поход, Срби из Лепосавића ће их зауставити. - Док они пређу тих 35 километара од Митровице до Лепосавића, ми ћемо заврнути рукаве, пљунути у шаке и спремно их дочекати. Варају се ако мисле да ћемо јефтино продати своју кожу! - завршио је Милан своје хипотетичко казивање. Посљедња станица у српском дијелу покрајине, прије одласка са Космета, је Лешак. За овај омалени град, који броји неких три, четири хиљаде душа, нико није ни чуо до прије неколико година. Све док овдашњи Срби 2001. године нису започели са даноноћном блокадом "граничног прелаза" између Србије и Космета у Јерињу, неколико километара удаљеном од Лешка. Разлог - албански и "цариници" УНМИК-а нису дозвољавали да камиони са робом из Србије уђу на Косово и Метохију. Држали су Срби из Лешка овај "гранични прелаз" под блокадом данима, песничили се са УНМИК-полицијом, али нису посустали. Резултат таквог отпора био је да је српској роби омогућен несметани улазак у покрајину, а - умјесто дотадашњих искључиво албанских "цариника" - у Јерињу данас раде мјешовити, српско-албански "гранични службеници". И Лешак, као и Лепосавић, живи свој привидно миран живот. Као што каже Оливер Ивановић, "та два града су Шумадија за остатак севера покрајине". Међутим, да је и овдје живот само привид, свједоче и погледи, које спорадично можете ухватити код житеља Лешка. У њима, кроз скупљене зјенице, можете прочитати молитву: - Боже, сачувај нас од зла! Сачувај овај храбри народ! И помози мајчици Србији да се коначно растријезни! И погледа нас... Текст и снимци Горан БAРAЋ СТРAХ Лидер косметских Срба Оливер Ивановић вели да у дијелу покрајине сјеверно од Ибра влада велики страх. Страх од неизвјесности. Јер, колико год Aлбанци сматрали да је независност Косова и Метохије готова ствар, толико се Срби надају да није све завршено. - У централном делу Космета живи око 60 хиљада Срба. Овде, у северном делу, нас је 50 хиљада. Ми јесмо у нешто бољој ситуацији него наша браћа у Гораждевцу, Грачаници, Ранилугу, Штрпцу... али колико год стрепимо за нашу судбину, толико још више нас брине шта би било са тих 60 хиљада душа, уколико би покрајина добила независност - напомиње Ивановић, сасвим сигурно најпопуларнија личност међу Србима на Косову и Метохији. ХAРAЧ Интересантно је да на Космету не важи "зелени картон" за возила, чије регистарске таблице нису из Србије, Македоније и Црне Горе! Према одлуци УНМИК администрације с почетка прошле године, сва возила, која долазе у покрајину из земаља које се не граниче са Косметом, морају да плате такозвано "транзитно осигурање". За аутомобиле, петнаестодневно осигурање кошта 50 евра! Без плаћања овог харача, немогуће је проћи "гранични прелаз" у Јерињу. На питање зашто на Космету не вриједи "зелени картон" из Републике Српске и БиХ, вођа смјене на чек-поинту у Јерињу, Грк Маскераидис, одговорио је да "држава Косово нема потписан уговор са БиХ о признавању евентуалне штете, настале у саобраћајним удесима". - О каквој то "држави Косово" причате? - упитасмо. - Па, ако већ није држава, биће... И то ускоро - рече наш грчки "брат". ДОДAТAК Српска влада, свим Србима на Косову и Метохији који тренутно раде у оно мало државних предузећа, мјесечно исплаћује "косовски додатак" од 11 хиљада динара (135 евра). УНМИК-администрација, с друге стране, радницима који су "на чекању" исплаћује по 30 евра мјесечно. Запосленима у школству, здравству и локалној самоуправи у српском дијелу покрајине Србија исплаћује двоструко веће плате, у односу на њихове колеге у унутрашњости.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана