И ми вампири смо људи

Глас Српске 28.07.2007 00:00

Да у Србији има вампира и вампиризма говори случај врача Милоша или врачара из Зајечара. Вампири из српских прича нису крволочни, они само обилазе породицу и опомињу да им душа није пронашла мир

Први случај појаве вампира у Србији забележен је у 17. веку, у околним селима Крушевачког среза. Једини вампир који је имао име и презиме је, међутим, Сава Савановић, уметнички лик из приповетке "После деведесет година" Милована Глишића. И данас се у источним деловима Србије, где је паганство јако изражено, тврди да има вампира. Ту тезу Зајечарци, на пример, потврђују честим изјавама сеоских врачева, који кажу: - И ми вампири смо људи! Међутим, историјска документа тврде да је једино врач Милош из банатског села Радојево, званично проглашен вампиром, јер му се из уста сливао млаз крви 15 месеци после сахране. У банатском селу Радојево, једном од најстаријих српских насеља на граници са Румунијом, у 18. веку забележена је права "борба са вампирима". Реч је заправо о званичном извештају, који је царском војном одсеку у Београду октобра 1732. предао мајор санитета Јожеф Фареди Тамарски. Мајор је, иначе, по наређењу принца од Виртемберга послат у Радојево, тадашњу Петерду, да испита смрт 11 мештана који су умрли у јануару и фебруару 1732. године. Врач Милош У његовом извештају, који се данас налази у бечким архивима, наводи се да су мештани тврдили да су сви умрли жртве вампира по имену Милош, којем се не зна презиме. Тамарски тврди да је Милош био врач, да је имао птицу коју је научио да говори и припитомљеног вука, што је била потврда његових магичних моћи. Мајор Тамарски је ексхумирао неколико покојника. Прво је ископан Милош, који је био сахрањен 15 месеци раније у априлу 1731. - Када је уклоњена земља и подигнута дрвена плоча која је покривала мртваца, Милошев леш изгледао је потпуно нетакнут, а очи су му биле широм отворене, упркос томе што му их је његова жена затворила после смрти. Танак млаз крви лагано му се сливао из уста, а крви је било и на дрвеној плочи испод леша, као и на земљи испод плоче - записао је Тамарски. На саслушању рођака 11 жртава сазнао је да су умирали у року од шест до десет дана копнећи. Ноћу су имали страшне кошмаре, а неколико њих имало је плавкасте белеге на врату. Осам лешева било је у стању распадања, а тела два покојника била су добро очувана. Међутим, последња откопана жртва, једна жена, деловала је као да спава, а њени удови били су савршено покретљиви. Тамарски је на основу изгледа та три леша дозволио мештанима да и са њима ураде исто што и са првим вампиром Милошем. У извештају се такође наводи да је, пошто су то мештани захтевали, мајор Тамарски наредио да се Милошев леш прободе коцем, а затим је, из страха да ће мештани опет ископати "вампира" по његовом одласку, наредио да се леш прелије угашеним кречом пре него што се поново затрпа у гробу. Влада у Бечу заинтересовала се за тај феномен, а извештај мајора Тамарског сачуван је у бечкој архиви као уникатни запис и оригинални документ тог времена. Бечка подвала - Документ из 18. века о вампиру Милошу из банатског села Радојево, који се налази у архивима у Бечу, није ништа друго него жеља аустријских власти да демонизују Србе. Документ се базирао на наводним фактима, али и на митолошком наслеђу Балкана - тврди етнолог Бојан Јовановић и додаје: - Немачка штампа је искористила постојање документа како би Србе приказала као примитиван, архаични и пагански народ, коме је потребан просвећен владар. Берлинска штампа се на сензационалистички начин бавила том темом и на посредан начин показивала да је Србима потребан просвећен владар. Мит о вампирима међу Србима, као и обред откопавања и спаљивања мртваца, био је присутан још у време цара Душана. У Душановом законику објављеном 1349. откопавање и спаљивање мртваца било је строго забрањено, а за такав прекршај могло је бити кажњено и цело село: "И људи који враџбинама узимају из гробова, те их спаљују, то село које то учини да плати враџбу, а ако буде поп на то дошао, да му се узме поповство." Српски етнолози тврде да према веровању Срба, вампири уопште нису крволочни. За разлику од вампира Милоша, који је по извештају мајора санитета Јожефа Тамаринског наводно убио једанаест особа пијући им крв, вампири из српских прича ноћу само посећују сроднике, праве буку и узнемиравају животиње да би скренули пажњу на себе. - Српски вампири су демони који настоје да се врате у заједницу, јер постоји препрека да се упокоје. Верује се да су то људи који су за живота учинили велико зло, а нису се покајали и нису добили опроштај. Тај грех је препрека да им се душа смири и пошто су изгубљени посећују драге особе које су оставили за собом. У српским селима и данас се верује да вампири најчешће прво посећују своје жене. Верује се да вампири чак и спавају са њима, па оне после рађају "вампирчиће" - објаснио је Бојан Јовановић. У радовима етнолога помиње се и Петар Благојевић из Кисиљева код Великог Градишта, о коме је у августу 1725. писао берлински "Фолкише цајтунг". У том селу постојала је и вампирица Ружа Влајна, која је плашила мештане који касно ноћу пролазе поред гробља. Међу познатијим вампирима је и Aрнолд Павле, који је умро у околини Београда, после чега су у том крају напади вампира учестали. Срби такође верују да мртвац може да се повампири и уколико приликом обреда сахрањивања дође до грешке. После тога, сахрањена особа се "јавља" ноћу како би људе опоменула да јој је душа остала неупокојена. Слободан СТAНИЋ

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.