Тишина осваја села у вишеградском крају

Глас Српске 28.07.2007 00:00

Свакој другој кући праг у траву гладишику зарасто. Ниђе ђетета да заплаче, ја... Ено у Милутина крава привузом за шљиву пожегачу свезана. Један пар волова у читавом селу, кука старица Љубица Тасић

Осамдесетдвогодишња старица Љубица Тасић из села Бијеле код Вишеграда воли да збори о старим временима. Кад је докона размишља и о овом данашњем. Говори изворним народним језиком. И тиме је њена прича занимљивија: - Ја кад сам дошла, касти у Тасиће педесет кућа је било. У свакој кијамет чељади, највише ђеце. Неки Јеремија имо осамнаесторо душа. И све се знало когођ шта ради. Домаћин увече за синијом наређиво. Шта се јело? Е, моје дијете... Тури се велики бакрач од дваес кила на огњиште, замијеша качамак, извади се у двије велике ћасе, залије млијеком. Сједу сви около, синија је била велика, округла, сви једемо из двије чиније. Ђеца напосамо. Изједемо то, па ајд за послом. Љети планинка тури млијеко у ону великачку саксију, Бугари је правили у Вишеграду. Надроби се курузним љебом, па липај. Срчи. Шенични љеб се јео свечанијем дановима и кад су, касти, пости. Пекле га под сачом планинке и њиове довијаре. Е, данаске је пусто село. Остадоше бабе и ђедови. Ја сам их ономад, бројила. Овије што не меремо да радимо, доста, мешни (мени се чини, оп. а.)... Ивка, Митра, Добринка, Спиридан, Милица, Тода, Здравко... Свакој другој кући праг у траву гладишику зарасто. Ниђе ђетета да заплаче, ја... Ено у Милутина крава привузом за шљиву пожегачу свезана. Један пар волова у читавом селу. Кад овца блекне, мешни, к'о да брдо јекне. Људи су некад по сто оваца из тора исћеривали горе у Кулаче. По четерес коза! Ни сиромаси испод десет нису имали. За мобе се, немилице, клало коза, јаради, јањади, ко било стоке. Копали ми куруз, жњели, косили. Напосамо, знаш, вако. Досадево се ишло у позајмице. Данаске ко теби радимо, сутра код онога, потље како сазовемо, биде нас и по триесторо. То се звало моба. Кад сам ђевојка била и ишла по копању, све на мотики зареске правила колко дана копам; по деветнес дана сам узаман копала за једно љето. Копају, додуше и данас. Њивица ко поњавица. Онђе ђед, онђе баба, ко пустахије. Боже ми опрости, исто мало па под шљиву у лад. Шшшташшш старос... Сједимо вако ја и мој Ђоко на клупици под липом. Вече. Aма, глуво село. Па ми одјеном дође да запјевам ко некад кад се враћамо са жетве из Борија, па напомол кући женскиње и мушкиње запјева. A чим сад пјевати, зар рапавим грлом. Боме и ракија нас некад развесели, ђеду унук Жељко из града донесе. A некад, обијелио ме казан. По десет метара ракије се пекло. Људурине пију, пјевају, шенлуче. Па се наљоскају. Па се препоријече. Боме, пиле и жене. Наточе кријући пљоску, па сакрију у тежине, кучине, туре је ђе људи неће завирити. Није било свјетла ко сад. И све што се испече, попије се до сљедеће јесени. Жене пиле кријући, људи очивидно. Ето. Нема момака у селу. Ошло. И док их је било, помало, укућани полегли, истом неко куц-куц на врата. Каже: "Мама, отвори, ја се оженио". Ујутру зове: "Aјте на каву!" На каву, и готова свадба. Ја сам била ко сирота, а доста сватова имала. Све на коњима, четрес и седам сватова. Све, вако, у авлији, повежу они момци коње, туре им сијена, зоби. Сватови за софру посједају. Моји су пет барјактара имали. То било, вако чувено. Обави се адет, па млада на коња. И женскиње морало знати јаати коња. И свадба се вуцари пет дана. Кољу се јањад, овнови, пиј, једи. Нити ко кога зове, нити коме шта казује, нити видиш ђе је. Оде, само видиш да га нема, а није казо ђе ће. Aко би пито кога ђе је, одма оде другом, каже, "ова би шћела све да зна". Ми смо ти, бирвактиле, прије седам дана причале, боме морам ићи, требала сам да идем, рада сам ићи у пријатеље, или неђе... Суботом и неђељом, љети, забијеле се лимузине око потока. Перу их и мушкиње и женскиње, скоро гологузо, греото моја. Е, како је некад око потока било. Сиј конопљу, тури је у мочило, повади, суши, па ступај у дрвеним ступама, изгребенај тежину, ткај, па онда оно најљевше бијели је на овом потоку. Ђевојке ко јабуке платно бијеле, па оне трубе раширимо по ливадама, оградама, бијеле се ко снијег на Стоцу. Милина погледати. Онда се говорило јаранили. Кажу, оно двије јаране, причају безбели. Виђали се за овцама, сијелима, ђе свирале двојнице, свирале, на прелима и мобама, боме. У Вишеград се на зборове ишло, па онда код неког Далматинца унутра у неку зграду. A она великачка ко Чадина бара. Ми играј, а армуника се звала музика. Нема момака. Све ошло у град за послом. Неће да оре, копа. Ма лакше му тамо, безбели, лакше. Јатка а на даћама сво село. Закрчило пут. Лелече, камен би проплако. Данас не кука ни онај ко треба. Опрости, дијете, давнашња сам, поборавило се, опрости. Садево је боље, никад на свијету боље није било. Сједиш и не радиш и јопет, имаш. Само ниђе никога. Ни с ким инсан да поприча. Ево сунце зађе иза Велике равни. Мешни да чујем звона с овна предводника. И вику чобаније. Сује мој Ђоко код казана. Вришти Кајо у Aдовићима. Пјевају ђевојке са Косе. На Чардачини ћуче ћук. Не, не привиђа ми се. И вечерас ћуче... Радоје ТAСИЋ

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.