S obje strane Drine: Ružna sećanja

Glas Srpske 08.08.2007 00:00

Piše Branimir - Bata GRULOVIĆ

PROTEKLA nedelja bila je bogata društvenim i političkim događajima kao i izjavama njihovih glavnih aktera. Izdvojio bih neke, koji i imaju i nemaju dodirnih tačaka. Kosmetski Albanci optužuju vladu Srbije da stoji iza organizovane kupovine njihovih kuća i stanova koje se nalaze u severnom delu (srpskom) Kosovske Mitrovice. Eto ti čuda neviđenoga, do juče su bili Srbi ti koji su prodavali svoju imovinu Albancima, a sada se sve okrenulo, pa je proces obrnut. Nije li to nagoveštaj da je jedno od mogućih rešenja za južnu srpsku pokrajinu podela Kosmeta i da Albanci prodaju svoju imovinu Srbima, jer imaju informaciju da će taj deo Kosmeta pripasti njihovim komšijama. Sve to malo čudno zvuči, ali, eto, događa se. Prošle nedelje obeležili smo godišnjicu akcije hrvatske vojske koju svi znamo pod nazivom "Oluja". Oluja se dogodila i tu nema šta da se doda i šta da se oduzme. Ono što je čini specifičnom jeste činjenica da tu akciju Hrvati doživljavaju kao pobedničku i oslobodilačku, dok Srbi kao najveću svoju tragediju jer ih je više od 250 hiljada oterano sa svojih vekovnih ognjišta. Iz Beograda, od najviših zvaničnika države Srbije, stigle su osude protiv Hrvatske, dok je hrvatski vrh odgovorio na optužbe u svečarskom trenutku, podno kninske tvrđave, na kojoj se vijorio poprilično veliki barjak. I to bi moglo da se prihvati kao nešto što je prirodno - dve suprotstavljene strane, politički i vojno, o istom događaju govore različito. Međutim, ono što mi je privuklo pažnju je nediplomatska izjava hrvatskog premijera Sanadera, koji je - pravdajući zločine hrvatske vojske i policije - ustvrdio da to što su svi Srbi prognani iz Hrvatske, a mnogi i zverski ubijeni, je opravdan čin, jer zaboga, ti isti Srbi držali su pod okupacijom delove hrvatske države. Kako to gospodin Sanader misli da je moguće da neko ko je na svome može da bude okupator. Naravno da tako nešto nije moguće, ali, nažalost, i ovoga puta nesreća jednog naroda koristi se u jeftine dnevnopolitičke i predizborne svrhe. I kad već pominjem Kninsku Krajinu i njene nesrećnike, ne mogu a da se ne setim kako su Srbi, usuđujem se reći - na politički primitivan način - odbili plan za rešenje srpskog pitanja u hrvatskoj, poznat pod nazivom "Plan Z 4". Tih dana sam boravio u Kninu i bio svedok istorijskog trenutka kada su politički predstavnici RSK rekli "ne" tom planu i na koji način su to saopštili Stoltenbergu, norveškom diplomati, jednom od autora tog plana. Ružno sećanje, i ne bih o tome. Čudno zvuči kad se pojedinci sada, dvanaest godina nakon "Oluje", pozivaju na taj plan, čak i zahtevaju da se isti inplementira, srpski rečeno, da se sprovede u delo, što je ravno nemogućoj misiji. Da je kojim slučajem takav plan, po kojem se jednoj strani nudi država unutar države, pre desetak godina, ponuđen kosmetskim Albancima, skoro sam sasvim siguran da bi ga oni bez pogovora prihvatili. I tako iz događaja u događaj, godinu za godinom, pokazujemo sopstvenu političku nezrelost, koju bi ja nazvao političkom "impontencijom", i čini se da smo sve radili u korist sopstvene štete. Pred nama su novi pregovori oko konačnog statusa Kosmeta. Ostaje da se vidi da li će Beograd ubediti Prištinu da odustane od nezavisnog Kosova kao svog jedinog političkog cilja. Ne treba sumnjati da će se u toku tih pregovora voditi ozbiljni razgovori. Ono što Priština, po savetu SAD, može da napravi kao ustupak Beogradu, jeste veći stepen garancija pravima Srba na Kosmetu i bolju zaštitu srpskih verskih i kulturno-istorijskih objekta u pokrajini i ništa više. Pregovore o Kosmetu, u organizaciji Kontakt grupe, u kojima su učestvovale SAD, EU, Rusija, Beograd i Priština, već su bili u Rambujeu, mada teško mogu da se vuku paralele o tadašnjem i sadašnjim političkom miljeu, ipak nije zgoreg podsetiti se na rezultate ondašnjih pregovora.... Opet neko ružno sećanje, pa neću ni o ovome.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.