БХТ, Марко и цвијет

БХТ, Марко и цвијет
Вељко Зељковић
14.07.2018 11:26

Ма шта ко мислио, новинарски посао је тежак. И пун свакодневних изазова. Чак и пријетњи. Трпи породица. Пријатељи. Слободног времена готово да и нема. Сврставају нас у лијеве или десне. У пожељне и непожељне. У продане душе и издајице.

Нажалост, у овој причи, има и истине, али не у мјери колико се то покушава приказати. Има и оних који часно и поштено покушавају зарадити кору хљеба. И то горку, нимало слатку. А онда се и они нађу на стубу срама, изложени линчу, осуди, позивима на ликвидацију...

И то само јер су покушали бити професионални. Радити свој посао часно и поштено. А само је то покушао бити уредник БХТ-а Марко Радоја када је 11. јула сугерисао својим радним колегама да на ревере не стављају “сребренички цвијет”.

Није издао никакав декрет или наредбу, како су му то “пришили” поједини медији у Сарајеву.

Сматрао је како то новинарски кодекс понашања налаже. Да јавни сервис треба да буде неутралан у свакој прилици, па и када је у питању обиљежавање једног трагичног догађаја као што је Сребреница. Јер, жртава рата има на све три стране.

Оно што је услиједило најбоље илуструје у каквој земљи живимо. Прогласише га четником. А он четник ни у покушају.

Окренуше му леђа и колеге са посла. Колеге које су га до тог дана тапшале по рамену и пиле са њим “кахву”.

И синдикат БХТ-а се обруши на њега. Скочише на њега и национализмом опојени анонимуси са друштвених мрежа. Од њих доби преко 300 пријетећих порука. Није им било битно што он није ништа “наредио”, већ што се дрзнуо да тако нешто предложи.

Засметало им је јер је покушао професионално радити свој посао. Бити објективан и неутралан, што би, уосталом, требао бити и БХТ. Радити у интересу “јавности”, а не параструктура које владају овом институцијом. Да закључимо, јавни сервис је јавни, и свачији и ничији, исто колико је и Радоја четник. Или “почетник”.

Колумне Коментар дана