Кад би само Слађан оздравио

Глас Српске 06.07.2007 00:00

Упркос болести, Слађан похађа наставу и ове године успјешно завршио први разред средње школе, браварски смјер. Да би боље схватио школовање, неопходни су му редовно лијекови

ТЕСЛИЋ - Четворочлана породица Малешић, избјегла из маглајског села Бакотић, са још 23 породице пуних пет година живи у алтернативном центру смјештеном у старом објекту Основне школе "Петар Петровић Његош" у Теслићу. У једној учионици, заједно са родитељима и старијим братом, живи шеснаестогодишњи Слађан, који је, због сплета несрећних околности, оболио од благе менталне ретардације и има сметње у говору. Он је, као шестомјесечна беба, добио високу температуру, али му се због ратних дешавања није могла пружити адекватна медицинска помоћ. Све то имало је тешке посљедице по овог дјечака, који обожава да вози бицикл. Упркос болести, Слађан редовно похађа наставу и ове године успјешно је завршио први разред средње школе, браварски смјер. Да би боље схватио школовање, помажу му лијекови, које родитељи с тешком муком набављају у Словенији. - Без лијекова не може... Иако мало заостаје, они му помажу да учи. Ово је седма година како их Слађан узима. За њих редовно издвајамо 50 евра, па докле будемо могли. Срећа да има добрих људи, који барем хоће да их донесу овамо. Муж једини ради и од његових тристотинак марака одвајамо и за Слађанове лијекове и преживљавамо. Колико имамо примања, толико и једемо, не можемо пуно тога купити. Битно је да имамо врећу брашна, па да сваки дан печем хљеб. Старији син понекад оде на дневницу, кад га неко позове - прича Слађанова мајка Васиљка. Са жељом да Слађану олакшају животне проблеме, који су се као бреме навалили на његова нејака плећа, у помоћ му је притекло неколико другара из школе. Они су га укључили у пројекат "Хуманост и ми" и прије неколико дана уручили му школски прибор и новац. Обећали су да га ни убудуће неће заборавити. Обилазиће га и помагати му колико могу. Према ријечима мајке Васиљке, прикупљена помоћ је Слађану добродошла. Од новца који су му школски другари уручили, један мањи дио утрошиће на портабл телевизор. Он је већ дуже времена у једној теслићкој трговини привлачио Слађанову пажњу. Како нам је и сам Слађан полако испричао, сваки дан је ишао да га види у излогу, али није имао новца да купи тај телевизор. Због њега је, вели, почео да штеди од ионако малих примања. Сада је срећан што ће се дуго жељени телевизор наћи у његовом скромном животном кутку. Осим тешких услова у којима живе, Малешићи сваким дан све више страхују куда ће ако буду морали да се иселе и из алтернативног центра. Немају се гдје вратити, а немају ни новца како би себи обезбиједили некакав кров над главом. Најтеже је, вели Васиљка, што живе у неизвјесности. У помоћ Малешићима одскора се укључио и теслићки Центар за социјални рад. М. СИМИЋ ОГЊИШТЕ - У Бакотић не могу, када се нико не враћа. Тамо сама живјети не могу, а за мужа и старијег сина нема посла. Сваки пут кад одем да обиђем огњиште, мени позли и морам у болницу. Душа ме заболи када видим рушевине моје куће и у коров зарасле њиве - каже Васиљка Малешић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.