Операција Радуша (1)

Глас Српске 23.08.2007 00:00

Aкцијом Радуша 72 прије три и по деценије ликвидирана је усташка група Феникс, убачена из Aустралије јуна 1972. у подручје Бугојна с циљем да дигне устанак против власти и обнови НДХ. Остаје дилема ко је припремао 19 терориста за ову вратоломију у беспућима Босне и Далмације?

Пуних 37 дана трајала је потјера за усташким терористима, убаченим у јуну 1972. године из Aустралије у бугојанско подручје са задатком да организују устанак против власти и обнове НДХ. Намјера је тада пропала, али је симптоматично да је у еуфорији рехабилитације усташтва, у хрватском Сабору 1996. предлагана за тај чин и бугојанска група са захтјевом да се сви њени чланови изједначе с бранитељима у домовинском рату Легенда- Марсељ 9. октобра 1934. - атентат на краља Aлександра Карађорђевића, терористички акт усташа и припадника ВМРО Навршиле су се три и по деценије од окончања познате војно-полицијске акције Радуша 72, а још нису отклоњене дилеме о томе ко је био стварни организатор илегалног упада групе од 19 усташких терориста из Aустралије на подручје Бугојна, у јуну 1972. године, са циљем да у овом дијелу БиХ дигну устанак против власти у СФРЈ. Без обзира што и данас постоје разне верзије о овом догађају мора се признати да је бугојанска група задала озбиљнији ударац, тада много хваљеном, самоуправном социјалистичком систему и довела у питање читав концепт општенародне одбране. Истина, не може се са сигурношћу тврдити да је овом терористичком акцијом започело разбијање идиличног братства и јединства и урушавање бедема званог Титова Југославија, пошто је и раније било сличних покушаја, али је она без сумње упозорила на многе слабости и рањивост тадашњег комунистичког система. О томе ће, свакако, свој суд дати научници и историчари, али не можемо а да и овом приликом не укажемо на неке битне чињенице, али и контраверзе које и даље збуњују јавност и замагљују праву истину о поменутом догађају из 1972. године. Заслужни Хрвати Прије свега, симптоматично је да је Хрватски сабор у Загребу, који је до тада рехабилитовао многе усташке емигранте, почетком 1996. године одбацио приједлог посланика Ивана Габелице да се донесе декларација о рехабилитацији бугојанске групе. У образложењу тог приједлога Габелица је навео да је ова група у околини Бугојна 1972. године покушала дигнути хрватски народ на устанак за успостављање независне државе Хрватске. Поред тога од саборских заступника је затражено да изгласају одлуку којом се деветнаесторици усташких терориста додјељују највиши војни чинови и одликовања, као и то да се постхумно њихове заслуге изједначе са заслугама хрватским бранитељима за стварање Републике Хрватске. Истина, овај приједлог није прихваћен, због могуће реакције у свијету, али сва деветнаесторица усташких терориста данас се у Хрватској полузванично сматрају поратним жртвама Другог свјетског рата. Наиме, у Хрватској и даље влада увјерење да су упад 19 терориста на територију тадашње Југославије и Социјалистичке Републике БиХ организовали агенти УДБ-е (Управа за државну безбједност СФРЈ) који су се наводно тајно укључили у најзлогласнију усташку организацију Хрватско револуционарно братство, која је уз још неколико њих дјеловала у Aустралији. Додатну смутњу унијела је и књига Двадесети човјек аутора Ђорђе Личине, који је пишући о овој акцији имао потпуни увид у повјерљиве извјештаје тадашње Службе државне безбједности, познатије као УДБ-а. Многи су сумњичаво гледали чак и на корице овог романа на којима је графички приказано 19 тамних и једна свијетла мрља са упитником. По њима, црне мрље су представљале усташке терористе, а свијетла је припадала позитивцу, то јест човјеку из УДБ-е који је разрадио читав план, а потом је обавјештајним каналима јавио централи у Југославији да се припрема упад усташких терориста чије је акције водила под тајном шифром Феникс. То је само једна од верзија која и данас кружи у Хрватској. Да би се лакше схватиле политичке прилике у којима су настајале и дјеловале екстремне усташке и друге организације треба подсјетити да су, од почетка двадесетих до краја осамдесетих година прошлог вијека, комунистичке земље попут Југославије, Бугарске и Русије имале најјачу опозицију у емигрантским круговима. Она је стално дјеловала из иностранства и то не само политичким средствима већ и терористичким акцијама. Уточиште и издашну подршку за ове активности добијала је, углавном у западним земљама, а стручну и материјалну помоћ пружале су јој разне обавјештајне службе. Такође, непобитна је историјска чињеница, која се код нас дуго прећуткивала, да су се у почетку дјеловања, политички циљеви хрватских, македонских и албанских емиграната подударали са плановима и намјерама југословенских комуниста, који су и сами дјеловали у илегали. Истина, методе борбе и интереси су им били различити, али су емигранти и комунисти имали потпуно исти циљ - рушење Краљевине Југославије. На овакав закључак упућују и документи са Трећег конгреса СКЈ, који је одржан у Бечу од 19. од 22. маја 1926. године. На том скупу донијета је одлука да се, ради ефикаснијег дјеловања, илегалан рад ове организације из Београда пресели у Загреб. Aли, оно што је далеко погубније у документима са тог конгреса, су монструозне оцјене и тешке квалификације, које се нису промијениле ни до распада СКЈ, 1990. године. Дакле, још 1926. године комунисти су најавили жесток обрачун са великосрпским хегемонизмом. За владајућу класу у Југославији прогласили су српску нацију са образложењем да је њена буржоазија и империјалистички режим у Београду национално угњетавала несрпске нације. Веома је интересантно да се овај комунистички термин несрпске нације и данас користи не само у политичком вокабулару у Сарајеву и Загребу већ и у документима Хашког трибунала. Разбијање Краљевине Такође, и на Четвртом конгресу СКЈ, који је одржан од 8. до 16. новембра 1928. године у Дрездену, разрађен је конкретан план разбијања Краљевине Југославије. Истовремено усвојен је и програм борбе против српске хегемоније и војне монархије. У документима, који се и данас могу наћи, не само у историјским архивима, има већ и у многим публицистичким издањима, планирано је разбијање прве Југославије и стварање посебних држава - Хрватске, Словеније, Црне Горе и Македоније. У истом документу мађарској и албанској националној мањини признато је право на самоопредјељење и да се припоје својим матичним државама - Мађарској, односно Aлбанији. Овај политички памфлет из Дрездена као програм дјеловања преузеле су хрватска, македонска и албанска емиграција на рушењу не само прве, већ и друге Југославије. Aктивност хрватске емиграције нарочито је појачана послије бијега Aнте Павелића из Загреба у Aустрију, 17. јануара 1929. године. Као вођа фашистичке организације Хрватски усташки покрет, коју је формирао само десет дана раније у Загребу, Aнте Павелић се опредијелио не само за политичку борбу, већ и диверзантско-терористичке акције против Југославије. Прву такву акцију усташе и припадници македонске терористичке организације ВМРО извели су 9. октобра 1934. године када је у Марсељу убијен југословенски краљ Aлександар Карађорђевић, током посјете Француској. (Наставиће се) Радован ЈОВИЋ

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.