Знање и оно друго

Знање и оно друго
Веселин Гатало
31.08.2013 20:00

Ја, раб божји Веселин, пуно сам читао док сам читао. Читао сам књиге које су писали бољи од мене, књиге из којих сам пуно тога научио.

Учио сам ту да је боље бити поштен него непоштен, да је боље бити искрен него неискрен, боље бити великодушан него шкрт, паметан него глуп, оштар него туп... Све је некако ишло како треба док нисам сам почео размишљати о томе шта је добро а шта зло, шта је дарежљивост а шта тврдичлук, шта је поштено а шта непоштено. На политичком нивоу, рецимо, било је својевремено јасно. Тито је био добар а сви који се нису слагали с њим, били су лоши. Хајле Селасије је, рецимо, био добар. Малени раб божји Веселин, махао му је заставицом док је пролазио мостарским улицама, с пратњом или без ње. Не сјећам се ни њега ни пратње, зато што сам био најмањи на свијету, а испред мене су стајали неки џинови од десет година, можда чак и више. Ја сам свеједно махао, да удовољим Титу. Нисам се питао колико су пријатељи друга Тита дјеце и паса појели и кога је појео мрак, јер нисам знао да Тилетови пријатељи једу дјецу и псе нити сам знао да Тилетове непријатеље једе мрак. Да сам тако наставио, преживио бих живот у блаженом незнању и учланио се у неки од клубова поштоватеља свијетлог лика друга Тита и осталог што уз њега иде. Некако сам преживио Титову биолошку смрт, али ми је смрт Југославије тешко пала. У већини земље сам постао странац. Погазио сам и давно дату ријеч да ћу по цијену живота чувати братство и јединство, Југославију и остале творевине које су нас коштале превише да бих сад за њима жалио. Хм, ево, већ сам заборавио зашто сам ово... Ах, да. Хтио сам рећи да сам пуно читао. Нека, полако, сјетићу се ја и зашто сам вам рекао да сам пуно читао. Само час...

 

Поруке и наравоученија

Е, да, све те поруке су говориле да је боље оно што је боље а лоше оно што је горе, или пуно горе од доброг. Семантика замагли ствари, али знање некако разбистри ум. Знам да су, рецимо, у тој Сирији, алевити ти који контролишу војску под вођством Башара ел Асада. Њих је пуно мање него сунита. Демократија је, као кажу, владавина већине. То значи, логика ми каже, да по демократским принципима западног типа, сунити требају владати Сиријом. Ипак, једна друга ствар ме одвлачи од објективног размишљања. Ја сам, наиме, хришћанин. Никакав, како већ писах, али хришћанин. Под владавином алевита и шиита, хришћани и Јевреји опстају, а под владавином сунита, остају без глава. О ритуалном декапирању попова, ждерању љуске јетре и срца да и не говорим. Има на интернету, ако кога занима, Боже ми опрости. Па си, понесен причом о демократији западног типа (владавини већине) кажем како сам наопак и необјективан. Али, шта ћу. Иако су ови наши муслимани, моје комшије и пријатељи сунити, некако се поистовјећујем с тим шиитима. Јер, хезболах, озбиљна шиитска ратничка формација која је једина својевремено успјела уздрмати Израел, шиитска је. А они су савезници алевита. Можда и због Ирана осјећам наклоност? Иранци су потомци Парта, народа који је четири пута отјерао Римљане из своје домовине, данашњег Ирана. Са мање људи и оружја од Рима, али са више срца и вјештине од Римљана. Како год, изгледа да су се Америчани нешто намерачили на те шиите. Погазили би тај Иран, само да им се пружи прилика, као онда Србију. Као тог Башара ел Асада, несрећног. Баш сад је, ето, одлучио да користи хемијско оружје, кад га хоће бомбардовати. А, Бог и душа, бомбардоваће га, ето ћете видит'. Некако су им недраги ти толерантни шиити, па ето. Лакше им је са нетолерантним сунитима. Лакше се касније обрачунати са нетолерантнима него са толерантнима. Зашто се лакше обрачунати са нетолерантнима? Глупо питање које си сам поставих... Па, зато што су нетолерантни.

 

Чуда на карти Босне и свијета

Није мени Сирија отворила очи, гледам ја већ дуже вријеме око себе. И слушам. Некако гледам карту Босне и свијета, па ми се чини да би кроз Сирију лијепо ишао један нафтовод који није руски. Руски је онај "Јужни ток", онај који Србији и Српској никако не могу опростити. Па си отјерам те чудне мисли из главе, чисто да ме глава не боли. Или да ми остане на раменима, врази ће га знати. Па ме чуди како нема носача авиона спремних да понесу авионе, у водама око Сирије и близу Ирана. Па ми паде на памет да Иран има оне ракете које могу погодити и носач и авионе. Носач авиона, и поред тога што може носити авионе, погођен ни самог себе не може носити. А Иранци су шиити, а шиити имају све што имају шиити. Како год, што би рекао мој омиљени новинар Небојша Вукановић, кад нема више шта рећи о ономе о чему мало зна а пуно је рекао, кажем "вријеме ће показати...".

 

Чуда на карти мог свијета

Вријеме је да склопим карту Херцеговине, Босне и свијета, и вратим се у свој, мостарски микрокосмос. Као и сви људи који држе до себе, имам своју ћевабџиницу, свог таксисту и свог конобара. Добро је да имате свог конобара јер знате кад ради па га можете доћи гњавити својим присуством кад вам се прохтије. Мој друг конобар и ја сједимо тако понекад пред кафићем и јадамо се на свијет и околину. Кад човјек често сједа на исто мјесто, виђа исте људе и сазна пуно о њима. Рецимо, ратног профитера који жури на мису јер зна да је крив и сваки се дан настоји ријешити дионица у паклу, обвезница које је стекао у рату и пораћу. Оцвалу тету која је у своје вријеме (вријеме младости нас двојице) била толико згодна да је много бирала. Бирала је толико да нико није био довољно добар за њу, бирала је толико да је на крају остала сама. Дошло је до тога да упућује заводљив смијешак нама двојици маторих и офуцаних чилагера, конобару и мени, као да је њој 15 а нама 16 година. А ми се насмијешимо блесаво као да нам је 13. Онда прође локални дрипац, дужан и Богу и народу, са својим колима која је купио кад је продао стан, сав важан и умишљен. Прође какав улични или чак градски давеж, па тада узмемо новине и правимо се да читамо док не прође. Прођу и просјаци. Мој друг их плаши Хитлером, иако многи нису ни чули за њега. Прође и Албанац који продаје оне керамичке ножеве који се не оштре, њега зовемо "комерцијалиста". Прођу и још увијек тек напола поварошени министри, кантонални и државни, корачају као да су још на обронцима родне груде. Како год, човјек који има очи и гледа, има уши и слуша, зна све. И више него што му треба.

 

Разлози и мотиви

Ово вам причам из два разлога. Да кажем како није све као што изгледа и да је све јасније кад се више о свему зна. Знам, рецимо, да мој професор не посјећује контејнере зато што му је досадно, већ зато што нема шта јести. Посјећује их у зору јер га је стид, неће да га његови ђаци виде. Зна да устају тек око 11 или 12, јер су махом незапослени и немају куд раније, али неће да ризикује. И то сам, паметан какав јесам, закључио. И, кад човјек зна, теже му је судити. Теже му је разликовати добро и лоше, ма како то парадоксално звучало. Научити разликовати традицију од примитивизма, вољети прво а не вољети друго. Најтеже је судити сиромашнима имањем и знањем, нарочито овим првим. Замислим се над осудом људи који живе у кућама обраслим маховином, са мусавом и неухрањеном дјецом која странце гађају каменицама и нахушкавају псе на њима чудне и непознате. Разумјети не значи вољети, значи само да је тада теже судити. Слушам о мушкарцима и младићима који одлазе у Сирију, да се тамо боре против алевита и шиита, раме уз раме са другим сунитима. Поготово јер ту, међу побуњеницима - сунитима, буде и Руса, Украјинаца, Срба, Хрвата, свакакве друге багре која са исламом има везе колико и ја са ситним везом и пашком чипком. Најлакше би било помислити да се ради о индоктринисаним муслиманима, фанатицима који жуде за смрћу и одласком у џенет на Алаховом путу. Али све нешто мислим да није баш тако једноставно. Ако и не знам све о томе, знам пуно. Не свиђа ми се што знам, али ето, понешто и знам.

 

Хљеба преко смрти

Не тражи човјек смрт у туђој земљи, чак и ако је нађе. Хљеба човјек тражи. Било је у Босни, а и у мојој Херцеговини, оних који су дошли да убију или умру за ислам. Ни њихове земље их нису радо имале, ова их је, гола, боса, посна и поспана, једва дочекала. Било је и овдје обрачуна између сунита и шиита, али је то вјешто заташкано. Не довољно вјешто, јер ето, и незналица попут мене зна за то. Носиоци те идеологије су, чини се, задужили врх босанске владе. Толико су га задужили да сад човјек који носи ту идеологију може слободно да 43 минута пуца из калашњикова по америчкој амбасади, а да бошњачка полиција не зна жива шта да му ради. Јер, задуживши "Босну" на локалном нивоу, с правом траже наплату на глобалном. И о одласцима Босанаца и Херцеговаца се ћути, о њиховим погибијама у Сирији се тек дозна. Али, не сазна се најважније. Не траже, по мом скромном мишљењу, сви ти људи у Сирији смрт за вјеру, нити џенет. Може ми неко причати о томе, данима и годинама, али ја понешто знам па ме није лако обрлатити. Иду људи, иду због своје гладне дјеце која расту у маховином обраслим кућама. Иду да зараде крваве мјесечне плате од неколико хиљада долара, плате које овдје ни за годину, кад би радили (а немају гдје), не би могли зарадити. У консталацији ствари и у Босни, гладној, голој и босој, и још пркосној од сна, иду, не да умру, него да би им очеви, мајке, жене и дјеца некако могли преживјети. Дозвољавам да нисам у праву, ипак. Јер, нека се зна да не знам све. Као што веселни Небојша воли рећи, вријеме ће показати.

 

Колумне Коментар дана