Знам шта он хоће

Знам шта он хоће
Сања Влаисављевић
06.11.2009 23:00

Јавни сервис се по много чему треба да разликује од комерцијалних телевизијских кућа. Основан је од јавности, финанциран од јавности и контролиран од јавности.

То је неовисна радиотелевизијска организација која дјелује у име опће јавности и за јавност. Треба да производи програм највишег квалитета намијењен свим грађанима "под једнаким увјетима". Не смије бити политички, етнички или религијски једностран. Све могуће групе једног друштва треба да имају могућност комуницирања путем јавног сервиса, опет под једнаким увјетима. Сервис треба бити политички аутономан и поштивати високо професионалне стандарде. Уколико ово вриједи за јавне сервисе генерално, онда треба да вриједи и за оне у БиХ, јер и ове сервисе као и другдје у свијету финанцирају грађани и за разлику од приватних медија њихов статус је значајно друкчији.

Јавни РТВ сервис и стандард доброг укуса

Овим поводом би било добро присјетити се ријечи првог директора BBC-ја, Џона Рита приликом представљања програма који каже: "Најважније је да се очува високо морални тон, односно свако избјегавање вулгарног и штетног. Електронски медији треба да постављају стандард доброг укуса, а не да буду само његов посредник. Онај тко се хвали да даје оно што он мисли да јавност жели често ствара лажну и нереалну потребу за нижим стандардима које је он сада у стању да задовољи."

Стандарди доброг укуса и стварање лажне слике потреба народа су стално на искушењу у БиХ, посебно када су у питању емисије на јавним сервисима. Прије неки дан се на ФТВ могао пратити школски примјер недостатка доброг укуса и недостатка високо етичког тона. Наиме у емисији Поштено се могао чути и видјети начин обраћања који не само да није безличан већ је и омаловажавајући и сувише особан. Тема емисије: Фашизација бх. друштва, а гости: Загорка Голубовић, Нијаз Дураковић, Мирко Бањац, Томислав Ишек и Вукота Говедарица.

Наиме од пет гостију два су били на мети уреднице, а осталима је како држањем тако и реториком била наклоњена. Имала је потребу чак и да их брани од напада неподобних гостију обраћајући се ријечима: "Немојте господине, он вас увлачи у ово". Иако је гост, господин Бањац сједио одмах до водитељице у емисији је постао сасвим далеки "он" који прави неку завјеру. Добро, није ништа ново да људи попут Бањца на којега се односило неугодна замјеница праве смутње у сарајевским грађанским медијима, али ипак за јавни сервис је то мало превише уношења особног у једну дијалошку емисију.

У тренутку када су се гости коначно усугласили око нечега и констатирали да су постигли заједнички минимум, уредница опет интервенира: "Погрешно сте прочитали, знам шта се хтјели да постигнете, Дураковић није хтио изједначити Караџића и остале", на што Бањац пита: "Како знате шта је хтио рећи?", а уредница сасвим одлучно закључује: "Зато што знам шта је хтио рећи". Дакле у емисији су добри гости за које знамо и када не кажу што су хтјели рећи, а када кажу онда нису рекли то што су рекли, већ оно што уредница сматра да је требало да се чује.

Када је кулминирала нетрпељивост према опет истом госту, постављено му је увијек ефектно џокер-питање које је требало да сугерира тко је заправо гост: "Нисте одговорили гледаоцима шта сте били: четник или партизан?", на што слиједи одговор: "Ни једно!".

Бањац опет у једном тренутку постаје "он", када је требало бранити доброг госта: "Немојте господине Ишек, он вас увлачи у ово да избјегне одговоре на питања. Немојте за вас се зна ко сте и шта сте." Ето, сада су гледаоци могли сазнати да је Бањац то што Ишек засигурно није и обратно. Aли водитељица је сугерирала и шта би лош гост могао бити.

Господин Ишек у једном тренутку постаје свјестан погубне поруке емисије и на то реагира: "Ово што се вечерас чуло такав ће одјек имати…" Слаже се с тим и Бањац, додајући да се оваквим начином комуницирања неће ништа постићи и опет бива извргнут пријезиру. "Шта сте ви урадили?", кроз застрашујући смијех питала га је уредница, али и сугерирала одговор: Ништа! На констатацију да је направио сурадњу са свим релевантним институцијама водитељица кроз незадржив смјех констатира: "Направили сурадњу?" Закључујући да нема јединственог уџбеника хисторије, нема ваљано описаног периода '92-'95, уз "хајте молим вас", те коначно уз опаску да гост не поштује институцију водитеља, баш као да је водитељица до тада показивала беспријекорно поштивање гостију, па ето још на крају је требала мало и подучити госта понашању и ваљаним облицима комуницирања.

Недостатак елементарних кодекса

Дакле, гости уредничини неистомишљеници у овој емисији су јавно предмет изругивања. Они заслужују да буду само ниподаштавајући он, а уколико он случајно успостави, сасвим неочекивано, консензус са гостом чија улога је бити добар, онда тај консензус брзом интервенцијом треба поништити. Зашто? Зато што није у складу са стереотипом који уредница има у вези са оним гостима који су позвани не са циљем успостављања дијалога о теми, већ презентирања ретроградних идеја које у принципу долазе из РС-а. На крају од идеје дебате не остане ништа, барем не како је виде модерно конципирана плурална друштва.

И што је овдје значајно, осим недостатка елементарног кодекса комуницирања са гостима? Значајно је напоменути да медији играју велику, па и пресудну улогу у преношењу свјетоназора и идеологија, као и да медији нужно треба да "пружају платформе за јавне дебате о текућим проблемима, да артикулирају јавно мњење које из тих дебата проистиче и да приморавају државу да узме у обзир оно што људи мисле... Разни видови медија, укључујући и телевизију, пружају мјесто за расправу између различитих група у друштву и омогућавају успостављање природне сугласности у вези са питањима која су важна за цијелу нацију."

A поруке дијалошких емисија федералног јавног сервиса онемогућавају управо то природно успостављање консензуса око битних питања у друштву.

 (Aуторка је директор Центра за културу дијалога БиХ)

Колумне Коментар дана