Злочин, ланци, „левичари“, глад...

Злочин, ланци, „левичари“, глад...
Владимир Кецмановић
16.02.2013 20:02

Прошла је скоро деценија и по од бомбардовања Савезне Републике Југославије које је извршила NATO алијанса, и у основи и у небројеним детаљима кршећи међународно право и моралне норме.

За толико година, о монструозности ове војне интервенције се и у свету и у Србији говорило и писало, али су међународни и домаћи цензори и "спин доктори" чинили и чине све што је у њиховој готово неограниченој овоземаљској моћи да речи часних и упућених људи буду записане и изговорене што даље од очију и ушију јавности. И да их, у мери у којој би им успело да до јавности допру, обесмисле гомиле неистина, полуистина и бесмислица којима су врата медија масовне комуникације широм отворена.

Будући да ствари стоје тако како стоје, свако јавно подсећање на овај некажњени злочин има изузетну моралну, а сваки нови веродостојан податак и документ који илуструје његове размере, огромну сазнајну тежину.

ГЕНОЦИД КОЈИ ТРАЈЕ

У књизи "Злочин у рату - геноцид у миру", коју је београдски "Службени гласник" објавио прошле године, три стручњака из различитих области - непобитним чињеницама доказујући и неспорним документима илуструјући своје тезе - убитачно прецизно денунцирају различите аспекте зла које је на овим просторима засејано, и које је, не само у метафоричком, него и у најбуквалнијем, физичком смислу, тек почело да клија.

У првом делу књиге дипломата Владислав Јовановић указује на политичке и правне аспекте, узроке и последице једног злочиначког рата са елементима геноцида са одгођеним дејством.

У другом делу, генерал Слободан Петковић предочава застрашујуће податке о размерама коришћења муниције са осиромашеним уранијумом, због које, иако је строго забрањена, до дана данашњег нико није одговарао, нити постоји реална основа за наду да ће одговарати.

У трећем делу, доктор Слободан Чикарић, подацима о непрекидном порасту броја малигних обољења на подручју Србије, нуди језиву илустрацију последица које осиромашени уранијум, у из људске перспективе бесконачном периоду, оставља на здравље људи.

Осећај који оставља ова књига је мучан да мучнији не може бити. Али, то нипошто није разлог да се не чита. Напротив. Њено читање је обавеза свакога ко се није помирио са улогом ноја, убеђен како ће од страхоте побећи гурајући главу у песак.

ТЕЖИНА ЛАНАЦА

Сусревши се са поражавајућим чињеницама изнетим у овој књизи, упркос свести о моћи оних који финансирају поменуто спиновање, човек не може да не буде запрепашћен тишином која их прекрива.

Сличан осећај имао сам пре извесног времена, након што сам погледао филм "Тежина ланаца" Бориса Малагурског, који се бави ширим контекстом распада бивше Југославије и похабаним велом "демократизације" прекривеном колонизацијом која га је мотивисала и пратила.

Иако се у потпуности не слажем са идеолошком предтекстом од ког Малагурски полази, чињенице предочене у његовом филму су убитачне и предочене на бриљантан начин, тако да се са подтекстом и крајњим консеквенцама до којих доводи размишљање на које нас аутор подстиче - немогуће не сложити.

А пошто је немогуће не сложити се - савремени цензори "у свету а и код нас" су учинили све што је у њиховој моћи да овај филм види што је могуће мањи број људи.

Да су злодела која Малагурски вешто раскринкава вршена над припадницима "политички коректних" народа - као што је, на пример, случај са злоделима на која у својим филмовима указује прослављени Мајкл Мур - цензори би били присиљени да устукну и да посао препусте "спин докторима", који би покушали да дело релативизују, а аутора корумпирају и претворе у "део система", као што су учинили са толиким другим бунтовницима и "бунтовницима", од хипи икона шездесетих, па надаље.

Пошто су жртве из филма Бориса Малагурског житељи обесправљених колонија, много труда око спиновања није неопходно. Довољна је "добра стара" цензура.

А то, колонијално, као и свако друго зло, носи и понеко добро.

Филм "Тежина ланаца", као и књига "Злочин у рату - геноцид у миру", остају неупрљани релативизацијама, слабо рекламирани, али, ипак, доступни заинтересованима, који могу да их једни другима препоручују и прослеђују чак и посредством свемоћног интернета.

Иако би они који протестују што невладине организације оснивају и патриоти, када је и врапцима на грани јасно да су оне замишљене као средство подривања моћи малих народа и њихових нејаких држава, здушно предложили да се таквим, "некоректним" садржајима, не дозволи приступ "савременим средствима комуникације".

На срећу, такав вид цензуре је, барем за сада, немогућ.

ЛЕВИЧАРИ НА БАТЕРИЈЕ

Али, то нипошто не значи да - уколико колонизатори процене да је неопходно - и таква, тотална цензура неће доћи на ред.

До тада, остаје да се чињенице о једној екстремно десничарској работи - коју је Малагурски сјајно разоткрио - релативизују лупетањима левичара на батерије, илити "левичара" финансираних десничарским новцем, међу којима посебно занимљиву категорију чине "модернизатори".

Реч је о бившим левичарима који су се, источну заменивши западном коминтерном, одрекли идеје о социјалној једнакости, али су задржали тоталитарну свест. Па, као такви, своју стару непријатељицу демократију, када не могу диктатуром пролетаријата, покушавају да угуше идејом "модернизације", која је, иако одавно и на папиру превазиђена, богом дана, будући да, као млађа сестра "транзиција", поштујући традиције још старије сестре, "револуције", има склоност да "перманентно тече".

Што ће рећи - да се никада не оствари.

Остављајући својим поборницима простор да је бесконачно призивају, мажући очи "радницима, сељацима и непоштеној интелигенцији".

ГЛАД

Српски левичари на батерије, тако, и данас не престају да са згражавањем помињу изјаве "националиста" који су деведесетих калкулисали колико Срба треба да погине како би остали живели у слободи.

Колико људи треба да поумире да бисмо стигли у "модернизацијски" рај - то "модернизатори", изгледа, немају намеру да нам кажу.

Недавно сам на телевизији гледао страшну репортажу о човеку чији нагомилани рачуни за струју износе неколико десетина пута више од његових мизерних месечних прихода. Чак и када би се одлучио да све што добије уплаћује на рачун електродистрибуције и покуша са преживљавањем од ваздуха - он, ни у ратама, не би могао да их плати.

Више пута су долазили да му плене имовину. Када су видели да имовина нема готово никакву тржишну вредност, легални утеривачи - у којима је, можда, остало нешто хуманости из давно минулих времена - одлазили би необављеног посла.

Човек тако преживљава на ивици егзистенције, испод ивице достојанства, у страху од тренутка када ће надлежни доћи да га избаце из скромне куће у којој живи са незбринутом децом.

Понекад, каже, оде до моста. И гледа у једну војвођанску реку. Река га, каже, смирује.

Да ли је овај телевизијски прилог - настао захваљујући реткој новинарској храбрости и поштењу, као и небудности медијске контроле - некога подстакао да невоље овог човека покуша да ублажи, ако не баш да их реши?

Тешко.

И то не само због тога што су људи, као што јесу, постали безосећајни и зли. Нити због тога што они који могу и имају немају смисла за маркетиншки "хуманизам". Него зато што случајеви као што је поменути не представљају изузетак. И на ужас се, не баш полако, али зато сигурно, претварају у правило. Па би појединачни маркетиншки "хуманизам", маркетиншким "хуманистима" у овом случају могао да се разбије о главу.

Наравно, ни савременим левичарима на батерије, окупљаним у "политички коректним" невладиним организацијама, не пада на памет да се случајем као што је овај позабаве.

Јер савремена "левица", како ми је недавно објаснио један поборник, за разлику од традиционалне левице, не подразумева борбу за права сиромашних!? Она се, објаснио ми је, бави "софистикованијим проблемима"!?

А "софистикованији" проблеми су проблеми мањина и "мањинских група". Али, нипошто проблемима људи, макар ти људи били представници мањине или "мањинске групе".

Човек с почетка приче је, наиме - што за причу није, али би савременим "левичарима" и "политички коректним" НВО активистима требало да буде важно - припадник националне мањине.

Залуд.

Не би му ништа помогло ни да је припадник "мањинске сексуалне групе".

Левичари и НВО активисти су задужени искључиво за то да "штите" његова "мањинска права".

Све док не умре од глади.

++++++++++

Колумне Коментар дана