Живот у клаустрофобији

Живот у клаустрофобији
Сања Влаисављевић
27.06.2009 08:00

У најмлађем сарајевском магазину објављен је недавно интервју са врсним, не само сарајевским, глумцем Јосипом Пејаковићем.

О много чему је говорио, али је рекао и нешто што има везе са темом којом се бавим: дијалог, отвореност и затвореност за прихваћање других и другачијих од нас, али споменуо је и реагирања у граду на Миљацки тим поводом. "Ја сам само ствари покушао ставити на своје мјесто, а дочекан сам на нож. Послије три мјесеца сам од тих истих људи хваљен." A наводи даље да је највише хваљен када је одлазио са позиције директора драме. Споменуо је човјек управо оно мјесто које се доима као најболније у Сарајеву. Зашто сваки покушај изласка из главног, добро уходаног колосијека изазива "дочекивање на нож"? Рећи да су Бања Лука, Брчко или Јајце градови подједнако "моји" изазивало је и изазива један облик нетрпељивости који се не може рационално објаснити. Рећи афирмативно о граду на Врбасу или споменути вриједне, талентиране младе људе са Пала значи равно потписивању пакта са оптуженима за ратне злочине. Зашто је то тако? Чини се да је и на ово питање дао одговор горостасни Пејаковић: "Каткад морамо да размислимо о томе да има младих људи који с Вратника нису дошли у центар Сарајева, а камоли да су отишли у неки други град". Као да човјек описа поглед новинара који сједе искључиво на једном мјесту и виде све што други не виде. Виде само разлоге за приговор и за све само лоше што се надвија над њихов поглед. A да ли је то баш све тако? Да ли рецимо млади ипак понекад оду из Сарајева на Пале и обратно. Оду, наравно да оду, али то није довољно убојита информација као друге које потичу међуетничку нетрпељивост. Били су млади на Палама и дружили се са својим вршњацима из тамошње Гимназије, имали излет, али ту нема језика мржње и то није никаква вијест, а и требало је отићи на Пале и забиљежити тај догађај. Aли ако боље погледамо ово је усамљен примјер, јер тко чита или гледа слободарске медије, заиста не само да нема жељу већ има и страх отићи даље од свог сокака. A сваки приговор да је такав медијски приказ непримјерен постаје предмет најоштријих напада, а неријетко и потпуне екскомуникације. Да ли је тај захтјев атак на слободно новинарство? Можда на извјестан начин и јесте. Aли ако обратимо пажњу на Међународни пакт о грађанским и политичким правима из 1966. године можемо прочитати и сљедеће: "Нико не може бити узнемираван због свог мишљења". A сваки покушај мишљења ослобођен директног уплива слободарских медија производи најдрастичније узнемиравање личности, а понекад и чланова обитељи. Да би показали колико лоше мислите узори новинарства који се воле и похвалити (нажалост) том својом особином, износе у јавност и сасвим приватне сегменте вашег живота који немају ама баш никакве везе са вашим јавно реченим ставовима. Нису ту у питању генерације које су "израсле отроване" већ генерације које трују сада и овдје. Још је нешто веома важно напоменути када се говори о Пакту, члан 19 који ипак безувјетну слободу говора сужава са одговорностима које су испит за свако демократско друштво, а који каже да ће "Законом бити забрањено свако заговарање националне, расне или вјерске мржње које представља подстицање на дискриминацију, непријатељство или насиље." Како објаснити стално описивање свих појава у "мањем ентитету" ретроградним, како објаснити суштински недостатак воље да се чак и хумане гесте као што је долазак младих из Србије да се поклоне жртвама геноцида у Сребреници минимизира, а уколико се позову у неку дијалошку емисију онда се питања конципирају тако да представе бх. јавности само и искључиво све облике национализма у Србији. Што се постиже том пропагандом? Не никако помирење и толеранција, уважавање другога или "заштита националне безбједности, јавног поретка, јавног здравља или морала" (члан 19) Зашто? Зато што заштита националне безбједности подразумијева мало шири појам од чаршије, али чак и ако се задржимо на чаршији сталним понављањем да је нетко лош постаје сасвим несигурно за њега и у чаршији. Зато што јавни морал подразумијева мало више од нашег виђења морала и односи се на све грађане ове земље. Aко се сугерира рецимо Србима да би требали да дају свој морални максимум како би вратили повјерење тамо гдје су чињени највећи злочини, онда се ни на који начин не би смјело исмијавати српске жртве логора, чак и под претпоставком да су најпродуженија рука неке политике. Само лицитирање са њиховим трагичним искуством не даје лекцију заштите јавног морала, посебно не младим људима који уче из прича старијих.

Јер како рече Пејаковић: "Такве ће генерације израсти отроване примитивизмом, затвореношћу, а неки тамо клинци, ће захваљујући наравно другачијој политици и другачијем односу, обилазити свијет и тај бивши простор, дружити се, упознавати, пјевати без икаквог комплекса." Да ли је ово слика будућих генерација креирана не политичком вољом, већ вољом медија који не отварају простор за толеранцију и уважавања и који међу својим колегама у РС виде само негативне ликове из ратне прошлости? Да ли је нетко био у кабинету овога или онога политичара, питање је сад? Aли то питање принципијелно може и треба бити постављено за све новинаре и неовисне интелектуалце, а не само неке. Оспоравати нечији ангажман у ратном периоду, а други величати, иако долази из истог ентитета и још при томе ангажирати те хваљене људе као узорите неовисне интелектуалце не само да је непринципијелно и лицемјерно, него чак изазива и конфузију у главама оних добрих људи који овисе о медијској информираности. Који лажни патриотизам или како каже Пејаковић: "Не напрђује се о лажном патриотизму, поготово не када си већ све дресове у животу промијенио и обукао дрес патриотизма." Како вјеровати у утемељеност било којег приговора или критике уколико исто истим нападамо или искључујемо? Како вјеровати у досљедност и принципијелност уколико позивамо у помоћ оне који су вријеђани на најбестиднији начин? Како вјеровати да је било лоше радити у сазивима ратних влада РС када управо ти људи показују на федералним медијима што значи имати "критичко мишљење"? Што значи елементарни недостатак толеранције и стварање клаустрофобичне атмосфере у којој ће посебно млади "мислити како ће нас тамо неко напасти, бљувати, пљувати"? Значи непринципијелност и заговарање за вриједности које су километрима удаљени од претпоставки либералних демокрација које почивају на толеранцији која се гради путем права и медија. Aкцент је на медијима који утјечу на развијање "цивилности понашања", а која се прије свега огледа у увиђавности једних према другима.

 (Aуторка је директор Центра за културу дијалога)

Колумне Коментар дана