Завјера ћутања

Завјера ћутања
Мирјана Кусмук
11.01.2014 08:08

Биће да је 2014. почела у знаку новинара.

Трећег дана нове године у центру Никшића испред свог стана претучена је новинарка "Дана" Лидија Никчевић. Нападач скривен иза фантомке пендреком је изударао по глави.

Убице новинара

Истога дана, 3. јануара, медији у Србији, блиски властима, објавили су да су новинара Милана Пантића убиле убице из БиХ. Медијима у РС и БиХ та информација била је  незанимљива, те су је изигнорисали (сви сем једнога).

Према тим натписима, Станко Којић (некад Савановић) звани Геза означен је у истрази као један од могуће двојице убица новинара Пантића. Други осумњичени је наводно из Бијељине, а тренутно живи у једној европској земљи.

Станко Којић налази се у затвору у Фочи гдје служи казну од 35 година затвора због злочина у Сребреници и ускоро би требало да га испита тужилац из Србије.

У досадашњој истрази убиства Пантића у Комисији за откривање убистава новинара увјерени су да је он убијен или због цементаре у Параћину, или пиваре у Јагодини.

Прича око убиства Пантића почела је да се захуктава уочи саме нове године када је још један тип из БиХ Зоран Јањушевић пристао да оде на полиграф.

Након што је предсједник Комисије за истраживање убистава новинара Веран Матић објавио да је Јањушевић одбио полиграф, а овај узвратио да то није тачно, објављен је документ МУП-а који потврђује Матићеве наводе.

Послије тога Јањушевић  је отишао на полиграф, а резултати испитивања показали су да он нема сазнања о убиству новинара "Вечерњих новости".

Против Јањушевића, Сарајлије избјеглог у Београд 1993. године, који је био ни мање ни више него савјетник за безбједност убијеног премијера Србије Зорана Ђинђића,  2010. године обустављена је истрага у вези са приватизацијом фабрике цемента код Параћина о којој је Пантић тако много писао.

На новогодишњој прес-конференцији огласио се и први потпредсједник Владе Србије Александар Вучић који је рекао да ће поднијети оставку ако до краја године не буде разријешено убиство новинара Славка Ћурувије. Рекао је и то да је Ћурувију убила држава (а када држава убија, убице се не проналазе!)

Комисија за истраживање убистава новинара истражује још једно убиство, убиство Даде Вујасиновић, новинарке "Дуге", из 1994. године за које је званична истрага тврдила да је ријеч о самоубиству.

И ово убиство медији у Србији повремено доводе у везу са нашим просторима. Средином прошле објављени су дијелови дневника ратног команданта ВРС и хашког оптуженика Ратка Младића.

У тим биљешкама Младић је записао да му је 1994. године један бивши руководилац МУП-а РС, који живи у Бијељини, а којег он зове "Крајишник" и "Земљак"  рекао да је "највећи мафијаш РС, који ради за ДБ Србије, а близак је вођама мафије у Београду међу којима је и онај родом са Романије" убио Даду Вујасиновић. 

Неки медији у Србији потом су пронашли Младићевог информатора у Бијељини и са њим разговарали, не откривајући му идентитет.

Медији овдје нису су те тим бавили. Никога није заинтересовало ко је Младићев информатор и шта би могао да каже. 

Да ли је ријеч о недостатку новинарске солидарности или је у питању незаинтересованост, страх, дириговање, самоцензура или једноставно површност, питања су која предуго чекају одговоре.

Нејасно је и због чега овдје нико и не помишља да покуша са формирањем сличне комисије која би се бавила неразјашњеним убиствима на овим просторима: Ристо Југовић, Горан Марковић, Срђан Кнежевић, Рато Спаић, Милан Вукелић.... али и Комисију која би коначно открила ко је извршио атентат на новинара Жељка Копању.  

Зашто не комисија, када су и тужилаштва и полицијске агенције годинама неспособне да заврше тај посао? Комисију која неће бити никакав истражни орган, али ће кроз истраживачко новинарство и стални медијски притисак надлежне институције натјерати да на злочине ставе тачку.

Све до тада директна изјава предсједника РС Милорада Додика о одговорности некадашњег предсједника РС Мирка Шаровића за убиство Ристе Југовића остаће на нивоу политичке размјене вербалне ватре. А ево прошао је мјесец од када је мук: истражни органи ћуте, правосуђе ћути, медији ћуте, и лако је претпоставити да нико, као и до сада, неће ни покушати да утврди истину и да ће све бити брзо заборављено.  

Кебин "инцидент"

Наравно, нису само у РС годинама неразјашњена убиства. Ту су и никада разјашњена  политичка убиства у Сарајеву:  убиство једног од шефова бошњачке тајне службе Неџада Угљена 1996. и министра полиције Јозе Леутара 1999, али и  супруге ратног шефа Армије РБиХ Сефера Халиловића. 

Медији су раније писали да је Угљен ликвидиран по налогу тадашњег бошњачког политичког врха, да је мотив за убиство Леутара политички, а да су Сеферову жену убили терористи из Шева.

Једва је мало јавност крајем октобра усталасао потпредсједник ФБиХ Мирсад Кебо када је министру безбједности БиХ Фахрудину Радончићу предао нове доказе о тим убиствима.

- Спомињу се имена, а спомињу се и они који су издавали наредбе (за убиства). Вјерујте да ту имамо и "капиталце", ријеч је о познатим и значајним особама - рекао је тада Кебо и изразио увјерење да ће на основу нових доказа бар нека од убистава бити разјашњена.

И опет је све прекрила тишина.  И медијска. И тужилачка. И полицијска. Јавност је остала ускраћена за информацију више, за имена, за наредбе, за идентитет капиталаца… Као да су се сви трудили да што прије забораве Кебин "инцидент".

Ни сарајевске студенте то није занимало.  Они су се молили да Реџеп Ердоган што дуже влада Турском. Онај Ердоган чија је влада само у прошлој години ухапсила 76 новинара и  блокирала 30.000 портала. Послије студентског џума намаза у Сарајеву народ који има такву омладину не мора ни да чека будућност, боље је да му не дође.

Огледалце…

А како је уопште могуће да овдашња јавност не да не врши притисак да се убиства коначно разријеше, а убице одговарају, него се не труди ни да нађе одговоре на јасно и директно постављена питања?

Могуће је, јер јавност не постоји. Постоје дириговане истине у зависности којој политичкој или финансијској групацији припадају они који имају право јавности. Као што постоји општи консензус у вези са забрањеним темама.

У друштву које има такве тајне ниједан појединац не може се осјећати ни сигурно ни безбједно. Био он политичар, полицајац, бизнисмен или новинар, свеједно.

Зато је без расвјетљавања убистава, откривања и кажњавања њихових извршилаца и налогодаваца, илузорно говорити о слободи и друштва и појединца. Јер, једино чега се сваки човјек плаши је страх. А у коријену сваког страха је страх од смрти. Слобода од тог страха јесте једина права идеја слободе сваког појединца. И новинари су људи.

Колумне Коментар дана