Заборављено писмо

Заборављено писмо
Мирјана Кусмук
12.04.2014 09:07

Јеси ли ти читала Золино писмо "Оптужујем"? Знаш, ја мислим да би сваки новинар то морао да прочита. Без тога нико не може да буде новинар.

      Питала ме тинејџерка која још нема ни 17, ових дана, ту негдје баш око 2. априла, дана када је рођен Емил Зола.

Васпитаној у окружењу у којем је критичка мисао дозвољена и позитивна, одгојеној по законима "Слободне дјеце Самерхила", нисам имала срца да јој кажем да Золин "Ј'accuse" овдје не чита нико. А она је у даху рекла да на интернету нема превода писма на српски и да ће га она превести.

- Гдје ћеш отићи да студираш? - прекратила сам разговор.

Афера Драјфус

Прије 120 година француски капетан јеврејског поријекла Алфред Драјфус због лажних оптужби за шпијунажу у корист Њемачке осуђен је на доживотну робију на Ђавољем острву. Оптужила га је француска контраобавјештајна служба, а као главни и једини доказ показан је тзв. "бордереау", писмо које је наводно написано његовим рукописом.

Емил Зола, најславнији писац тог времена, могао је да ужива у књижевној слави. Али.... Зола се заинтересовао за случај Драјфус, а када је прикупио чињенице да је капетан невин, јавно је стао у његову одбрану.

Написао је отворено писмо тадашњем предсједнику Француске Феликсу Фору у којем је оптужио француску владу и Генералштаб за антисемитизам и прогон недужног капетана. Осудио је клеветничко и издајничко друштво које је уништило невиног човјека да би себе спасило кривице.

Золино писмо под насловом "Оптужујем" на првој страни објавио је лист "Орор". Новине су у Паризу распродате у више од 300.000 примјерака. Маса је узвикивала "Смрт Золи", новине су спаљиване, стан уредника каменован.

Уз Золу су стали француски умјетници и књижевници Клод Моне, Марсел Пруст, Анатол Франс, али и они други Марк Твен и Лав Толстој.

Драјфус је амнестиран 1900, а 1906. године дошло је до ревизије процеса у којем је утврђено да је невин. Уредник новина које су објавиле Золино писмо дочекао је тај дан као премијер Француске. Зола је већ био мртав, отрован гасом.

Али писмо Емила Золе француском предсједнику до данас је остало симбол отпора, слободе и један од најморалнијих ангажмана неког индивидуалца, интелектуалца како у Француској, тако у цијелом свијету.

А шта је то написао Зола?

Писмо

Господине,

Да ли бисте ми дозволили да, захвалан као што јесам на љубазном пријему који сте ми једном пружили, искажем своју бригу за одржавање Вашег заслуженог угледа и укажем на звијезду која је до сада сијала тако снажним сјајем, а која сада ризикује да буде помућена најсрамнијом и најнеизбрисивијом мрљом?

Неопрљани злим клеветама, Ви сте освојили срца свих нас…. Али какву је прљавштину та Драјфусова афера бацила на Ваше име - хтједох рећи "власт"… Сада је слика Француске укаљана прљавштином и историја ће забиљежити да је овај злочин против друштва био почињен за вријеме твоје владавине.

Како су се они усудили, тако ћу се усудити и ја. Усудићу се да кажем истину, као што сам и обећао да ћу рећи, у потпуности, јер представници правде нису успјели то да учине. Моја дужност је да проговорим; ја не желим да будем саучесник пародије. Ноћима би ме, иначе, прогањале сјенке невиног човјека који пати у најстрашнијим мукама због злочина који није починио.... И због Вас, господине, изрећи ћу истину… Познавајући Ваш интегритет, увјерен сам да Ви истину не знате…

...Као што сам показао, случај Драјфус била је унутрашња ствар Министарства рата: један официр Главног штаба био је оптужен од стране његових сарадника официра Главног штаба и осуђен под притиском начелника штаба. Још једном, читав Главни штаб је требало да буде проглашен кривим да би он био проглашен невиним. …Какво је гнијездо подмуклих интрига, трачева и деструкције постало то светилиште које одлучује о нашој нацији...

Уистину, то је злочин који се базира на најпрљавијим елементима штампе, а Естерхајзова (прави кривац оп.а.) одбрана повјерена је гамадима Париза, који сада ликују над поразом правде и истине… Злочин је лагати јавност, обрлатити јавно мњење до крајњих граница, а да би се све окренуло у нечију корист најгорим сплеткарењима.…

Ово је права истина, господине предсједниче... Схватам да немате моћ над овим случајем, да сте ограничени Уставом. Али ипак имате дужност као човјек… Понављам са највећом жестином и осудом: истина маршира и ништа је неће спријечити… Када је истина закопана под земљом, она расте и достиже толику снагу да једног дана када експлодира носи све пред собом...

...Што се тиче људи које оптужујем, не познајем их, никада их нисам видио и не носим ни мржњу ни зловољу према њима. За мене су они пука лица, носиоци штете по друштво…. Имам само један циљ: да просвијетлим оне који су чувани у мраку, у име човјечанства које је патило толико много и које има право на срећу. Мој ватрени протест је једноставно плач моје душе. Пустите их сада да ме осуде, да ме изведу пред суд правде и да врше истрагу усред бијела дана. Ја чекам! Емил Зола, 13. јануар 1898.

Само неколико дана касније власт је оптужила Золу за клевету и осудила на годину затвора. Да би избјегао казну побјегао је у Енглеску.

Золино писмо "Оптужујем" до данас је остало једна од најзначајнијих политичких, етичких, новинарских књига у историји модерне Европе. У историји медија оно је примјер двије стране исте медаље: слободе и њене злоупотребе.

Зола је зарад истине и правде, зарад добробити своје земље, храбро иступио ризикујући све што је имао. И свима одржао истинску лекцију из патриотизма. То што је урадио Зола онда, Сноуден је учинио данас. На свој начин.

Медиокритети

Будите без бриге, нама се неће догодити Зола, иако све што је написао прије 120 година вриједи и овдје и данас. У времену медиокритета нико неће стати у одбрану Драјфуса, јер би та одбрана значила њихов крај.

Медиокритети немају своје мишљење. Они имају свој интерес. Медиокритети увијек нађу златну средину. Они не искачу. Они су просјечни. Они се плаше промјена. Они мијењају политичке странке као кошуље. Они су добре слуге. Они не знају ништа да раде, али не одбијају ниједну функцију. Они не стоје ни иза себе, па како ће иза неког другог?

А када медиокритети добију зрно власти, они ниподаштавају и уништавају све што је створено прије њих. Јер они знају да нису способни да створе ништа. Али медиокритет није ни доведен да ствара. Он је ту да извршава, да беспоговорно слуша.

Медиокритети су полтрони. Они не прихватају критику као добронамјеран коректив друштва. Медиокритети владају интригама и лажима. Своју позицију граде на клеветама и сплеткама. И на скидању глава свакоме ко је од њих виши барем за један центиметар.

У парафрази Буковског медиокритети се смију другачијима од себе, а паметни се смију њима, јер су сви исти.

Док паметни стварају, медиокритети све створено руше. Док паметни промишљају, медиокритети краду њихове мисли и представљају као своје. Док паметни ћуте о својој интими, медиокритети трачају о туђој. Док паметни не желе власт, медиокритети живе за једно њено зрно. Док паметни живе своје животе, медиокритети живе њихове.

И тај ланац нема краја. Медиокритети распоређују медиокритете по дубини. Да ли их сиромаштво ствара? Или они стварају сиромаштво? Биће - обоје.

Зола је поименично оптужио актере, медиокритете француског система, за прогон невиног човјека, за убијање истине, правде и слободе. Могао је да напише и овако:

Оптужујем политичаре да су ђаволски творац тог подбачаја правде - несвјесно - желио бих да вјерујем….

Оптужујем интелектуалце за саучесништво, макар по основу менталне нестабилности, у једној од највећих неправди вијека

Оптужујем сараднике да су држали у својим рукама апсолутни доказ невиности, али су га прикривали…

Оптужујем полицију за спровођење лоших истрага, под којим подразумијевам оне монструозно пристрасне…

Оптужујем скривене "уреднике" за коришћење медија да би спровели одвратну кампању која би заслијепила јавност...

Коначно, оптужујем правосуђе за прикривање незаконитости по наређењу…

Образац "оптужујем" вјечна је опомена. У тој опомени и јесте величина Золиног чина.

- И када будете разумјели ово, господо, осјетићете да постоји само један могући лијек: казати истину, остварити правду... Све изгледа да је против мене: оба дома Скупштине, грађанска власт, штампа с великим бројем примјерака, јавно мњење које је штампа отровала. Имам са собом само идеју, идеал истине и правичности. И ја сам врло миран. Ја ћу побиједити. Нисам желио да моја земља остане у лажи и у неправди. Могу ме овдје и осудити, али ће ми Француска једнога дана бити благодарна што сам помогао да се спаси њена част - рекао је Зола у своју одбрану.

- А ти - куда ћеш на студије? - упитала сам је још једном. Док не схвати да писмо које је превела, желећи својој земљи све најбоље, неће читати нико.

Колумне Коментар дана