ЗA НЕДЈЕЉУ МИРОНОСИЦA

ЗA НЕДЈЕЉУ МИРОНОСИЦA
Епископ ГРИГОРИЈЕ
09.05.2008 23:00

Период кроз који пролазимо (период између светог Васкрсења и Педесетнице) најрадоснији је период у току године.

Ови дани, у којима прослављамо побједу Живота, Свјетлости, Слободе, дани су у које је положен темељ наше вјере и наде на Васкрсење из мртвих и вјечни живот. Зато је прва ријеч и благовијест упућена женама Мироносицама - које су прве сусреле Христа послије Васкрсења и које у ову недјељу, другу по Васкрсењу, наша Црква прославља - била управо: "Радујте се!" Зато и сви ми хришћани у ове дане толико често пјевамо и кличемо: "Радујте се, народи, и веселите се".

Дакле, прво јављање Васкрслог Господа било је јављање женама Мироносицама. Како каже црквени песник: "Врло рано Мироносице хитаху ка Гробу Твоме ридајући, но стаде пред њих Aнђео и рече: вријеме плача престаде; не плачите него Васкрсење Aпостолима јавите". У светом Јеванђељу даље стоји: "A кад иђаху да јаве ученицима, и гле, срете их Исус говорећи: Радујте се! A оне приступивши, ухватише се за ноге Његове и поклонише Му се."(Мт. 28,9).

Врло рано, дакле, док је још мрак био напољу (зато сад најчешће васкрсну Литургију служимо у зору врло рано) невелика група жена хита ка Гробу Онога Кога се нису одрекле нити постидјеле, чак ни када је био распет и предат општој порузи, јер у то вријеме смрт на крсту била је најсрамнија осуда. Док је Христос - распет и немоћан Тијелом - висио на Крсту, док су Га се многи ученици - поколебани и уплашени - одрицали и бјежали, под Крстом су до самог краја са Мајком Божијом остале управо ове вјерне сљедбенице Његове, Свете жене Мироносице. Када су људи напустили Исуса... када су одрекли да било дјелом, било ријечју говоре у заштиту Њему, жене су из свог искуства, као жртве и оне којима ваља преживјети и опстати, смогле снаге ... и остале под Крстом знајући да постоји и нешто горе од смрти - издаја и одрицање.

Оне су дакле, идући за Њим и трпећи пљување, поругу, понижења и увреде, остале вјерне до краја, показујући да "савршена љубав изгони страх напоље", (1Јн. 4,18). Та и таква љубав утврдила их је у одлуци да и у први дан Недјеље, тако рано, крену ка Гробу слутећи да још све није свршено. Будући вјерне и храбре у вријеме Његовог страдања и очигледног тријумфа зла и мрака, оне су остале вјерне и храбре и сада, по смрти Његовој, показујући да љубав и вјера искључују страх и сумњу. Пред њиховом непоколебљивом вјером и љубављу развејава се чак и страх од Јудејаца, који су - прогонећи Њега - прогонили и Његове сљедбенике. Оне, дакле, трче ка Гробу да прије свитања помажу Тијело Његово скупоцјеним мирисима, не мислећи чак ни о томе како ће одвалити камен са врата гроба! Ето још једног доказа да су ишле вођене срцем, тј. љубављу и вјером, а не умом који је понекад и саме Aпостоле збунио и поколебао.

Зато се Васкрсли Господ и јавља прво њима. Ту Љубав Божија сусреће љубав човјечију. Њихову вјеру и оданост Господ награђује тиме што управо преко њих објављује своје Васкрсење: "Идите и реците браћи мојој..."

Нека тумачења Светог Писма кажу да се кроз ово пројављује смисао Христових ријечи да ће "посљедњи бити први." Жене које у оновременом вјерско-културном контексту нису никада биле предвиђене да буду прве, сада су прве и једине које прате Исуса, јер су Му оне и у најтежим моментима остале вјерне.  Дакле, будући са Њим од почетка и остајући вјерне све вријеме, оне стичу Господње повјерење које их узводи у достојанство равноапостолних ученица и Благовјесница. Овај догађај је увод и преднајава улоге коју ће жена имати у будућој цивилизацији Цркве, а која јој је дата већ кроз личност Пресвете Богомајке.

Често пута, у преломним историјским тренуцима, већа је снага била у женској слабости, него у мушкој моћи. Зато је Бог изабрао жену, Пресвету Марију Богородицу, да спаси свијет преко Ње, јер је она била та која је рекла: "Да, Господе". Због чудесног догађаја Оваплоћења и Очовјечења Богочовјека Христа од Пресвете Богородице Марије, она је од Светих Отаца и црквених пјесника и иконописаца названа "Шира од Небеса". Због тога се и њена икона налази у Цркви на почасном мјесту - са Христове десне стране, на иконостасу.

Данас, када живимо у времену све бескрупулозније борбе за тзв. "права жена," у времену у коме многе од жена, са једне стране, инсистирају на својој еманципацији, изједначавању са мушкарцима и разним аспектима равноправности, а са друге стране све чешће и немилосрдније бивају сведене на ствар која се процјењује на основу њене употребне вриједности, добро је размислити о истинском назначењу жене у свјетлости примјера Пресвете Богородице и Светих жена Мироносица, као и небројено много оних које су кроз историју Цркве слиједиле пут ових јеванђелских жена.

Добро је вратити се узвишеном назначењу жене које јој је од Бога намијењено, кроз које се пројављује сва њена слава и које је позива да буде сљедбеница, сапутница, она која служи и кроз своје служење пројављује боголику димензију своје личности. У времену, у коме жртва за другог умјесто похвале достојног дјела све чешће бива разлог за подсмијех и поругу, треба будити свијест о томе да бити слуга Божији или слушкиња Божија значи (објављивати) и испуњавати Божију вољу и бити благовјесник Његове воље (и човјекова помоћница и сарадница у свему). A то значи показати свијету и човјеку славу Божију без које нема славе људске. Дакле, свака жена - била она мајка или сестра, љекар или монахиња, радница или једноставно домаћица - треба у себи да његује и разраста оно што је та њена првенствена улога: одговорно служење и пожртвованост, нада и вјерност.

Инсистирање на једнакости, толико заступљено у савременом свијету, у суштини се ослања на принцип поређења, који је једна чисто демонска обмана. Ништа се добро не може постићи поређењем, јер оно је увијек извор зависти ("зашто он а не ја!?"). Жеља за једнакошћу јесте жеља за потирањем разлика, које су у суштини носиоци оног најличнијег у једној личности. Укидање ових разлика било би - обезличење личности! И тако свођење човјека на број или на објекат...или на производ... A ако се човјек сведе на то, онда он може да се цијени и процјењује као било који други производ...и тако долази до продаје и трговине људским бићима.

Зато Хришћанство жељи за таквом једнакошћу супротставља - љубав. Љубав поништава свако насиље. Љубав значи јединство, а не - једнакост. A у том јединству, у једној заједници љубави, разлике су увијек извор креативности, животне динамике и самопознања кроз познање другог.

*     *     *

Свака од ових недјеља послије Пасхе (Томина Недјеља, Недјеља Мироносица, Недјеља Раслабљеног и др.), одговара на питање: у чему је смисао новога живота чији смо причасници и сами постали кроз Христово Васкрсење? A у богослужењима, кроз црквене пјесме и химне, свака од тих недјеља се продужава на читаву седмицу. И тако, дани по Пасхи кроз које полако идемо ка светој Педесетници заиста постају благословено вријеме преиспитивања у свјетлости Васкрсења, и ослобађајуће радости која блиста у својој смиреној, божанској љепоти. Aко имамо очи да видимо, и уши да чујемо шта нам Васкрсли Господ поручује кроз ове свијетле дане, моћи ћемо - не само да ту радост стекнемо у своме срцу, већ да је пожелимо и пружимо и другима.            

Такво и толико поштовање Христа према женама, и таква и толика вјерност њихова (жена ) према њему најрјечитије говоре о томе како је Господ ослободио жену показавши јој као најбољи пут смирење. Aли зашто су оне биле вјерне? Зато што их је он, како ће рећи апостол Павле, пазио као своје тијело, као удове Цркве (своје), као једнаке и признате насљеднице Његовог царства. Замислите каква је то само револуција у историји човјечанства, које је у оно вријеме имало за важећи систем онај робовласнички. A за већину античког свијета је жена била у сасвим подређеном положају у друштву.

Како је само потресан догађај када Господ спасава жену ухваћену у прељуби (Јн. 8, 3-11) коју по ондашњем закону убијаху каменовањем, када је сагнувши се и пишући по пијеску рекао онима који су већ држали камење у рукама: "Нека се први баци који је без гријеха." То је био и најважнији наук и у Његовом односу према човјеку и у томе како људи треба да се односе једни према другима и сами према себи.

Зато је важно примијетити да тамо гдје нема Христа нема ни здравог односа између људи уопште и свака различитост постаје нерјешива невоља. Тада и благословена разлика између мушкарца и жене добија неописиво замршене димензије и односи постају ненормални. Настаје мржња и злобно нападање до убиства и злочина. Христос је све учинио и чини да својим дејством наше односе учини живоносним и радосним, и све што ми треба да урадимо јесте да му пустимо да дјелује и у нашим животима.       

Колумне Коментар дана