Вријеме лакомих

Вријеме лакомих
Веселин Гатало
12.10.2013 20:00

Ја, раб божји Веселин, немам црногорску, и то никшићку вишу школу као Небојша Вукановић, али се некад ипак замислим. И, тако замишљен, канда по инерцији, Бог ће га знати, наставим мислити.

 Па ме мој сићушни мозак, склонији мануелном раду него размишљању, одведе у мрачне дубине колективне психологије, од којих би се и мој профа Диздаревић стресао као од арктичке зиме. Боже мили, чега све нема у тим можђаним дубинама. Психологија маса и манипулација појединцима су ми јако занимљиве теме. Ја се питам за шта бих све био спреман одрећи се себе. Мора бити нешто, не може бити да нема ничега. Сјетим се да сам инаџија и злопамтило. Ту ме могу "ухватити". Свашта ћу за инат урадити. А спреман сам на зло, Боже ми опрости и свети Василије просвијетли, узвраћати док ишта на мени мрда. Слаб сам и на слатко. И на цигаре, Бог ме не убио ма'нита. На женско некад могу бити индиферентан, таман к'о и на мушко. Може бити Моника Белучи, да гола крај мене прође, мени к'о да је мачка прошла. Враг ће га знати, ваљда то тако с годинама дође. На паре, исто, нисам лаком. Мало је тога што ћу за паре учинити. Безобразлук направит' нећу, човјека увриједит' јал' ударит', јок (турц.)! Хоћу и слагат за чељаде у невољи, и украст. Можда и за чоколаду. Али за паре нећу. А нисам ни патолошки тип, па да ми се свиђа људе ударати или вријеђати. За паре ћу канал ископати, камион истоварити, улицу почистити, руке испрљати. Ако се неко увриједи на оно што пишем, значи да је увредљив. Као Небојша један, на примјер, онај са оне телевизије која снима дневник па га пусти у седам и по, као да је у живо.

Наопака међународна селекција

Па ја, ето, мислим нешто, како је то било прије десет, двадесет година. Међународна селекција је замијенила нашу. Странци су изабрали нове, младе људе, да нам буду вође. Тек касније се показала права патологија тих некадашњих младића и дјевојака. Младост, наиме, сакрије многе мане. Млад човјек, и кад је ишчашен, некако је... шармантан. Прође некако, ма како страшне душе био. Руку на срце, нећу ионако грешне душе додатно гријешити, неки од тих људи су се показали као погрешан избор странаца, испали су прави патриоти и понос свог народа. Испали су јачи од својих мана. Пошто, по правилу, изузетак потврђује правило, показало се да су ти "млади лидери" изабрани због својих благих или тешких патологија. Јер, у модерном свијету јачег, човјек се више не веже за ријеч. Веже се за патологију. Вежу га за његове мане. Учине га зависним од Содома и Гомора, технике и тјелесних наслада и држе га у шаци. Човјек, врли нови човјек по мјери "запада", веже се за своје пороке, ишчашености, девијације, за своју неумјереност у јелу и пићу, зависност о сексу, дрогама, зависност о бесмисленим путовањима у још бесмисленије земље, потребу за моћи и тлачење других. Такве су људе, Бог да им прости, међу нама бирали за своје миљенике, да од њих направе примјер који ћемо слиједити. Нећу о оној тројици намјесника у Србији, али морам споменути оног Штрос Кана. Он им је, као, финансијски савјетник. Нада Србије. Зависник о собарицама и насилном сексу. Боже мили, шта је та Србија Богу згријешила. Што би рекао Љубо Ћесић - Ројс, један тијелом велики Херцеговац "Ка да су се стинам' на Бога бацали".

Формуле за неред и расуло

Инсистирање на хришћанству страном у хришћанским земљама такође је добро средство потицања расула. Заправо, стављања под старатељство у циљу иживљавања, затим и економског уништавања, које резултује економском зависности од стараоца - злог очуха. Инсистирање на "геј прајду" у Русији, некако се, ах чуда, поклопило са руском подршком Башару Ел Асаду у борби против башибозука (турц. оп. а) с коца и конопца од којих неки воле људско месо. И то непечено. Онај што на снимци једе људску џигерицу, идеалан је савезник NATO-а и међународне заједнице. За њим није расписана међународна потјерница. Тако је грешан да би га сваки старатељ волио имати за зависника и блиског сарадника. Путин је имао напад и преко оних запјењених дјевојчурака из групе "Пуси Рајот", што су се балечиле (наш локализам, оп. а) по цркви и нагрђивале светост храма божјег. Читав свијет је брујао како их руске власти муче и затварају. Баш као што су се згражавале над Путином, предсједником Русије, због неодржавања геј параде. Не говорим ово зато што нисам педер, него ето, само мислим. Срећом за геј заједницу да нисам педер, јадан би био тај њежни мушки цвијетак кога бих се ја са својих сто десет кила дохватио. Не дај ми Боже. Са друге стране, "запад" има добре односе са Пакистаном, Саудијском Арабијом, Албанијом... И са тим несретним Косовом, ма шта то било. Али... Али, тамо нема инсистирања на "геј прајду". Зашто? Зато што фино слушају шта им се каже и сарађују са Ујка Семом. Уредно се јављају, служе или испоручују сировине, људство и нафту. Западне и њих нешто, није да није. Елем, у Ријаду, у Саудиарабији, нема потребе за геј парадом и правима сексуалних мањина. Ни у Тирани. За то има потребе у Москви и Београду. Зашто? Па, зато што не слушају. Зато што су гнусни, проклети, назадни, неевропски, затуцани хомофоби. Додуше, са Србијом више немају проблема. Сам предсједник Србије, Тома Николић, већ се почео спремати за идући геј прајд.

Његош против Петра Петровића

Кроз потицање перверзија и фрустрација, полако се нарушава хиљадугодишњи устрој. Стварање нације скоројевића добро иде, рецимо, у Црној Гори. Тамо ни Његош више није Његош, већ Његошу необична креатура која пише латиницом и говори чудно да сам себе мртав не би разумио. Црна Гора полако постаје свијет над којим се Његош, док је писао о одљуђености Бечлија и Венецијанца, згражавао. Раме уз раме са ишчашењацима, постројени су идеалисти. Невини по дефиницији и у срцу, виде шта су направили кад са нимало сличним себи, направе зло. Опозиција у Сирији, сад кад види куда их води "револуција", полако схватају да је Башар Ел Асад чувар њихових вриједности, а не та револуција, у коју су, баш као ономадне Либијци, пошли главом без обзира и грлом у доларе. Тамо се на згради владе вијори застава Ал Каиде, али то окупатору нимало не смета. И не само то, не пада им на памет да у Замбезији, или било гдје у Либији, направе геј параду или инсистирају на њој уз пријетњу војном интервенцијом. Више, наиме, нема потребе. Растурени су ти Либијци, понижени, одљуђени, за пар долара спремни да продају пријатеља, матер, све. И, наравно, требају стараоца. Не може се онолика нафта сама из земље извући.

Нама, а по нама

Далеки центри моћи, дакле, искоришћавају најслабије и најпорочније међу нама. Јер, тако се влада. На челу њемачке ријетко ћете срести порочног или перверзног човјека. Или Белгије. Или Норвешке. Такви су добри за друге, не за њих. Било какав скандал, био он сексуални или финансијски, крај је каријере на западу. Лакомост на паре, склоност подмићивању, крај је код њих. Код нас доказани профитери, пљачкаши, кандидати за суд за ратне злочине, просперишу као мало ко, и то уз подршку ЕУ и остатка међународне заједнице. Борци за права сексуалних мањина пуно лакше добијају подршку него врхунски научници, писци или мислиоци из Босне и Херцеговине. О Србији да и не говоримо. Нова "весела каста" има апсолутну финансијску и медијску подршку, уз ново свето тројство, које чини хедонизам, себичност и грамзивост. Доказа за то има свугдје. Сјетите се само да оне људске наказе које су на снимци убијале Моамера Ел Гадафија, никад нису процесуисане и кажњене. Такво се болесно понашање тада, у Либији, потицало. Мислим да ни данас тамо није много боље... Ух, мозак ми се усијао. Мој мали херцеговачки мозак не би смио оволико размишљати. Неки дан ми је изашла књига на њемачком. Да сам паметнији и да знам њемачки, могао бих је читати на њемачком. Или да сам барем завршио вишу школу као Небојша Вукановић. Надам се да неће рећи оним студентима у Бечу и Прагу да нисам завршио вишу школу, ку' ћу од срамоте, ооооо... Одох урадити штогод склекова, да ми се овеј малехани мозак охлади, па ме ето опет.

Након склекова

Није само да се перверзно понашање потиче, а људске мане награђују. Добре намјере се кажњавају. И то је стари западни трик. Фонд Свети Вукашин се, рецимо, прогласи профитерским. Изградња тунела се прогласи непотребном. Школовање се прогласи неадекватним. Писци на којима су одастале генерације и настајала култура народа, прогласе се назадним и неписменим. Хм, ваљда зато преводе Његоша. Није био довољно добар за "ови" запад. Па, није, не би одобрио геј параду, назадњак један непрогресивни... Ех, да, добра намјера се казни. Имали смо добар примјер на Шантићевим вечерима поезије, у Мостару. Нећете вјеровати, чак је и првоожалошћени након смрти Ратка Пејановића, прворуководиоца просвјете, Горан Косанић, био на отварању Шантићевих вечери. Није чудо. Од те врле, "мултикулти" просвјете, одсрбљене и модерне, остали само он и један исти он. У своје вријеме ставили на њихове "Шантићеве" за декор слику Макса Клингера, чисту перверзију пуну голих мушкараца. Исус разапет, Боже ми опрости, са накурњаком од тридесет центиметара. Иза њега се двојица, да простите... Напредно и "западно" да би се и Тома Николић додатно намрштио. Елем, на отварању се збило нешто "слободној јавности" јако интересантно.

Министров смртни гријех

Од Бањалуке до Мостара има којих пет сати вожње, колико од Мостара до Бањалуке. Министар културе је потегао из Бањалуке, да скупа с нама, невољницима из долине Неретве, отвори Шантићеве вечери поезије. Човјеку се, очигледно, свидјело како смо то припремили. С мало пара, уз помоћ нашег пријатеља Весе Ђорема, уз помоћ министра Мутабџије. Али, припремили коректно, за не постидит се. Осјетили смо се, овако ишибани и презрени, као да је читава Бањалука и влада Републике Српске, с нама. И била је, нећу душе згријешити, јер је он, Мутабџија, био ту. Остао је до краја, одгледао и моју представу, за разлику од доста мојих пријатеља који су отишли, јер, ето, уморни су били. Али, један од мојих пријатеља је, прије одласка, примијетио да је министар побркао пјеснике. И од тога направио смртни гријех. Медији једва дочекали да оцрне министра кад већ Шантићеве не могу. Примијетило је то и задригло требињско племство, које није било ту да га чује, оно које се није удостојило прећи троструко мање да дође на Шантићеве. Примијетили су сви да је један човјек, након напорног радног дана и вишесатног пута, побркао писце. Искрено се надам да га они из културне полиције неће стријељати...

Колумне Коментар дана