Људи из моје биљежнице: Слободан Гутић, народни љекар

Глас Српске
Људи из моје биљежнице: Слободан Гутић, народни љекар

Ко још није чуо и лично упознао др Слободана Гутића, специјалисту педијатра и "народног љекара", који ће догодине напунити 40 љета овог најхуманијег посла?

Радио је свуда, у родном Гацку мање од године, четири године у Билећи, десет у Невесињу, шест мјесеци у Мостару, 25 година у Требињу... Свако село "измјерио" уздуж и попријеко, порађао, путовао, лијечио, не само дјецу, него и старе и све који су помоћ тражили. Подсјећајући да је на посао чекао 11 мјесеци и "зарадио" чак 50 одбијеница из градова широм Југославије (а највјероватније су са подозрењем гледали на овог доктора, као учесника студентских протеста '68. године), др Гутић прича: - Као младом љекару у Билећи није било одмора, дошли су сељаци по мене један дан. Путовали смо до Берковића, па до Трусине, на коњу кроз неке недођије, никад до села стићи. И указао ја помоћ, сјели потом с домаћином и питам: "Богати, је ли икад иједан доктор долазио у ово мјесто?" Јесте, кажу, недавно "тирац" (ветеринар) Дангубић из Билеће код Тодора, разболио му се коњ! Е, кад је он због коња, помислим у себи, довде стигао, што ја не би - ради човјека! Сутрадан др Гутић у Билећи позове на вечеру "тираца" Драга Дангубића, честита му, јер је виши хуманиста од њега и вели му да га је учврстио у докторском позиву, свака му част. Од тада му ништа није било тешко! И заиста, др Гутић и његова животна дружбеница Божица, иначе бабица, од тада су заједно обилазили Херцеговину и лијечили све. Највише се сјећа порода, јер их је, својом руком, обавио више од хиљаду. - Дођемо у кућу гдје је породиља, а сви у кући. Прво их убиједим да сви треба да изађу, затражимо чисто суђе, платно из дјевојачког баула (сандука) за пелене, а знали смо порађати и на сијену. Једну жену сам породио под буквом. Стиде се, јаднице, па се склоне - прича нам овај признати стручњак, који је начелник Дјечијег одјељења требињске болнице. Никада, казује, неће заборавити кад је једне љуте зиме, по снијегу од метра, морао у невесињско село Залом, 20 километара од града. - Aуто се некако пробио до Риља, дошли сељаци по мене и Божицу, прте снијег пред нама. Мећава вије, а они довикују "идеш ли докторе?", као у Кочићевим причама. У неко доба, један кракати завапи "погибосмо од мећаве", а ја онако мален - прсима грћем снијег и мислим - готови смо, чим он тако каже - сјећа се др Гутић. Било је то код домаћина Максима Кларића, дијете се окренуло попријеко, па су морали да употријебе сво знање и вјештину да би сутрадан породили здравог сина. Навиру доктору сјећања на теренски рад, на лијечење широм Херцеговине, на путовање коњима, саоницама, санкама, руским џиповима "газикама". Дешавало се, каже, да су дјевојку из Шипачна, најзаосталијег и најудаљенијег села у овој регији, по цичи зими транспортовали као алпинисти данас - на ужима, на рукама, увезану на саонице, јер је пукло слијепо цријево, а болница далеко... Тада је др Гутић стекао свеопште симпатије и поштовање херцеговачког народа. Уз то, оснивао је домове здравља и оснаживао здравствене установе у овим крајевима, завршивши успут специјализацију и магистериј за педијатра, на тему повишеног крвног притиска код дјеце, што је тада била непозната област. Оно што је некада важило само за одрасле, сада, нажалост, стиже и најмлађе - од урођених аномалија, малигних болести, до срчаних обољења, хипертензије, чак и стреса. Боли га, додаје, највише драстичан пад наталитета у Херцеговини, јер се некада у требињском породилишту рађало по хиљаду и 800 беба, а сада мање од 500, а свако дијете је дар од Бога и вјечна тајна живота. Зато др Гутића знају да је у рату дјецу прегледао и на улици, у ходнику, у стану и свуда, јер родитељи нису могли стићи до болнице. И дан-данас, кад је дежурни, не долази болнички ауто по њега, брже ће, тврди, стићи својим. Некада су људи били од неког другог кова, од чвршћег материјала саздани, јер како доктор прича, данас млади љекари издрже 48 сати у дежури, па кукају данима. Ипак, мисли да су млади доктори, који долазе да замијене њега и друге из "старе гарде", школовани и добри љекари, који у нашим, скромним условима дају максимум знања и професионалне етике. И он је знање, срце и душу предао овдашњем човјеку, јер је као ратно сироче и штићеник Дома за ратну сирочад у Невесињу остао да одужи дуг мајци, која га је школовала, лијечила, нови кров подизала, из колонизације из Војводине у Гацко се вратила само да њеном Слободану буде боље. Јубилеји су долазили и пролазили, али за 39 година преданог рада, никада не доби признање, ни награду. Aли зато оне вунене чарапе, које је донијела старица, некада давно као дар што јој је излијечио ране на ногама, још чува. Читава Херцеговина је његова велика породица, с тим што посебно истиче Невесиње, гдје је, како каже, осјетио сву љепоту нашег народа и чистоту народне душе и зато сања дан кад ће Невесиње доживјети пуни развој и заслужени препород. Ускоро ће и пензија, а са толиком енергијом, вољом и снагом, и не сумњамо да ће дане "златне јесени живота" ваљано осмислити. У родним Наданићима код Гацка својим рукама подигао је кућу, засадио воће, али имање нагриза отровна прашина из оближње термоелектране, па је лани, каже, испуцала сва цигла на кући. Осушили су се, тврди наш саговорник, и борови из оне знане херцеговачке пјесме "Гацко поље, ниђе хлада нема, два борића ниже Наданића!". СЛИКAР Радне просторије др Гутића препуне су слика и композиција, пејзажа херцеговачких, Требиња и Црквине, мртве природе, јер је он и страствени сликар, чији је узор Лазар Дрљача. - Највише сам платна на уљу насликао у рату, јер сам сваки ратни дан провео у болници, па ми је остајало времена да се посветим овој умјетности. На сву срећу, само сам мали број слика продао и да могу, сад бих најрадије откупио и те слике да их поново имам на окупу - рекао је Слободан Гутић. Миливоје БЕШТИЋ

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана