Волио би` да сам бик

Волио би` да сам бик
Мирјана Кусмук
31.08.2013 20:02

- Волио бих да сам бик, рекао је Ђуро Дамјановић, ономад када је примио Кочићеву награду. Упитан зашто, одговорио је: Бик је добио 1.500, а ја 1.000 марака.

Бик Црни побиједио је ове године на традиционалној манифестацији Кочићев збор у Стричићима и зарадио 2.500 КМ.

Та вијест медијски је сума/сумарум 48. Кочићевог збора посвећеног једном писане од великана ријечи, критичари сматрају писцу најчистијег српског језика, Петру Кочићу.

 

Збор

Када се све сабере и одузме, у “богатом” програму Кочићевог збора једно је имало смисла управо то народно весеље, народни збор у родном Кочићевом крају и традиционална борба бикова за награду “Јаблан”.

У Стричићима није било ничег лажног, ничег фолирантског, ничег провинцијског, ничег етно. Шароња, Рудоња, Црни, Јаблан, народно весеље, ком опанци ком обојци, камена с рамена, ај' у коло лоло.... и 15.000 људи на теферичу.

У Стричићима није, али у цијелом том програму јесте. Од јадног соцреалистичког дизајна позивнице за 48. Кочићев збор, до тога да је изостало или пропало свечано затварање Збора, који су медији прећутали.

Затварање Збора, како пише у програму, требало је бити у недјељу, 25. августа, у Народном позоришту РС са почетком у 20 часова. У празном театру, тврде очевици, те вечери појавио се само “бркати пјесник” и неколико новинара који нису објавили ни слова.

По оној чаршијској “ја теби, ти мени”, скандал организатора остао је добро чувана тајна, али је широка јавност тог истог дана у централним вијестима и на информативним порталима још једном информисана о солистичком наступу предсједника РС на збору у Стричићима.

То је у најмању руку селективно информисање у којем прешућујеш догађај, чињеницу, факат и пажњу усмјераваш на небитне и успутне приче.

Барем 100 пута видјели смо Додика како пјева на зборовима. Његова прагматична стратегија народног вође коме није страно да запјева и за појас задјене до сада му је доносила реалан резултат у свим изборним резултатима и истраживањима његове популарности. И то је, кажу стручњаци, његов политички PR у коме нема шансе да га копира било ко.

Његовим критичарима наравно не ваља ни када пјева, ни када се слика са Моником Белучи, али и то је легитимно. Јер што је мета већа, ударци су јачи. Али то није тема.

Да се вратимо анализи садржаја и квалитета Збора, формално одржаног у част Петра Кочића, а суштински у част и славу организатора.

 

Програм

У току Кочићевог збора (културне манифестације од републичког значаја) највећа пажња поклоњена је полагању вијенаца. На свим “важним” локацијама.

Први вијенац положен је у недјељу, 18. августа, “Кочићу у славу” у Парку Петар Кочић у Бањалуци. Тамо је споменик Петру Кочићу.

Други у четвртак, 22. августа, на Кочићевом гробу у Алеји великана у Београду.

Трећи истога дана на Кочићевом споменику у Чубурском парку.

Четврти у петак, 23. августа, на Тргу палих бораца у Бањалуци.

Пети истога дана на гробљу “Свети Пантелија” на споменику погинулим борцима посљедњег рата.

Шести вијенац делегација организатора положила је 24. августа на Споменик палим борцима у МЗ Кмећани.

Седми вијенац положен је Кочићевом оцу Герасиму истога дана у манастиру Гомионица.

Осми вијенац организатори збора положили су посљедњег дана манифестације, 25. августа, на Споменик палим борцима у МЗ Стричићи.

Ако се случајно питате какве везе Петар Кочић има са НОБ-ом и споменицима палим борцима, онда ви о Кочићу појма немате. Па партизани су слиједили слободарске Кочићеве идеје, а да је поживио Петар би сигурно био партизан.

Ако вам није јасно зашто је вијенац положен на гроб Кочићевог оца Герасима, али не и на гроб његове мајке, ту дилему је лако одгонетнути. Или се за гроб мајке не зна или њен утицај на васпитање млађаног Петра није, по процијени организатора Збора, оставило печат на његово књижевно дјело.

Нажалост ту није крај. Чланови Организационог одбора на гробљу “Свети Пантелија” вијенац су положили на споменик погинулим борцима посљедњег рата, али не на стотињак метара удаљени споменик Србима умрлим у току Велеиздајничког процеса 1915-1916. године.

На том спомен крсту уклесани су орнаменти са Кочићевог Змијања, а сви осуђени у Велеиздајничком процесу били су Кочићева сабраћа у слободарској идеји борбе против окупатора. Док су они умирали у аустријским казаматима у Бањалуци, Кочић је исте године умирао у Психијатријској болници у окупираном Београду.

Петар Кочић овај свијет напустио је 27. августа 1916, а његов сабрат у идеји Драгољуб Кесић умирући у бањалучкој Црној кући поручивао му је: Јавите Србији да је волимо. Те ријечи уклесане су на споменику на гробљу “Свети Пантелија”, који су Организатори Кочићевог збора прескочили у одабиру мјеста за полагање вијенаца. Биће да нису знали да постоји.

Иако је највећи дио програма Кочићевог збора “отпао” на полагање вијенаца и паљење свијећа, нису само вијенцима обиљежени “Кочићеви дани”. Било је у тих девет дана Кочићевог збора и пјесничких вечери “наших” пјесника у полупразним дворанама, „културно умјетничког програма”, а одржана је и свечана Академија коју је преносила ТВ. Кажу да је тај пренос оборио све рекорде гледаности ТВ станица, јер су организатори Кочићу у част приредили прави културни спектакл.

Не знам да ли је буџет овогодишњег Кочићевог збора био као онај ранији 100.000 КМ, више или мање, али то није ни битно. Програм би био исти и да је био три милиона. Провинцијски јадан безмало колико и “Вишњићеви дани”, “Андрићева стаза” или “Дучићеве вечери поезије”.

 

Огледалце, огледалце.....

А каква су само стветковина биле „Дучићеве вечери поезије“, ратне и оне коју годину послије рата, када смо били тешки кокузи. Не би их се Париз постидио.

У рано прољеће, Дучићу у част, Требиње би “окупирали” писци и пјесници, они са већ обезбијеђеним мјестом у свим написаним, а и будућим антологијама српске и свјетске књижевности.

Стеван Раичковић, Матија, Капор, Јаша Гробаров, Рајко, Дара, Светозар Кољевић, Ракитић, Гојко, Сладоје, Добрица, Чучак, Грујичић, Ненадић.... све што је вриједјело на српској књижевној сцени сјатило би се тих дана у град подно Леотара.

Како су остварени људи скромни и природни у комуникацији, тако су се све ове ходајуће институције уклопиле у прољетно херцеговачко сунце, размиљеле по кафанама и постајале дио града, а он дио њих.

На завршној манифестацији на којој се додјељивала Дучићева награда уз пјесничку смотру, у Дом културе се није могло ући. Били су срећни они који су нашли мјесто на патосу или степеништу да би чули казивање бардова српског пјесништва. Таква енергија избацивала је земљу из орбите.

А онда смо заборавили да поштујемо ауторитете, институције смо издигли изнад појединца и његовог дјела, културу нације свели на географију и писце једног језика подијелили на оне из РС и ван РС. Постали смо друштво безимених.

Провинцијализовали смо и Вишњића, и Кочића, и Андрића и Дучића. Њима у част провинцијски писци организују дане у којима њих прослављају, а себе славе.

Врхунски културни догађај послије приватизације културе и злоупотребе у личне сврхе постао је овдје инцидент.

Закони не дефинишу ово тешко кривично дјело. Али шта ће закон друштву које не постоји, а ниједно не постоји без културе. Култура једног народа је његов темељ, граница и идентитет. Знају то велике нације, па моћна Ангела Меркел “скида” новац са буџета одбране и пребацује у ресор културе, свјесна да је народ без културе народ без будућности.

Али како год изгледало лоше, наде има. Један пламичак упаљен је у Калиновику, тамо гдје је у медијски запећак гурнут Петровдански пјеснички вијенац. Овогодишњи седми по реду окупио је Рајка Петрова Нога, Ђорђа Сладоја, Милосава Тешића, Драгана Хамовића, Ранка Поповића, Верољуба Вукашиновића, Јована Делића и Милана Ненадића, чијем књижевном дјелу је био посвећен.

Провинцијализам је ствар духа, а не мјеста рођења. Провинцијализам је ствар духа, а не мјеста одржавања културног догађаја и његовог назива.Зато је Калиновик данас престиница српских пјесника.

P.S. О лауреатима нећу. Али се надам да ће ова колумна бити довољна референца да догодине понесем ласкаву Кочићеву награду.

Колумне Коментар дана