Власт у снијегу

Власт у снијегу
Веселин Гатало
08.02.2014 20:08

Негдје у исто вријеме, једно дијете и један старац, били су релативно близу. Географски, не социјално или културолошки. Предсједник Србије Томислав Николић, старац из ове приче, гледао је своју омиљену турску серију у својој нелегално изграђеној викендици на Сави.

Роберт Идризи, по занимању дијете, враћао се из Аустрије на родно Косово. Мислио је о томе како већ као тинејџер говори њемачки, српски, албански и нешто енглеског и како га чека свијетла будућност. Међутим, на путу аутобуса према Приштини и Роберта према свијетлој будућности, испријечила се силна војвођанска бјелина. Није само Роберта било малкице страх од толико снијега, и остали путници у аутобусу исто су се осјећали.

Томислав Николић, предсједник предевропске Србије, уживао је у топлини камина његове нелегалне викендице и у екрану од метар и по по дијагонали, у свом новом турбану и свиленом огртачу, истом какав је имао и Сулејман Величанствени у серији. Гледао је час у екран, час у зидно огледало, да види колико личи на султана Сулејмана. Мислио је и како је његова жена иста султанија Хурем, оно док је била она прошла глумица. И ова личи, али не онолико. Пружио је руку према столићу, узео филџан кафе, сркнуо и вратио га на сто говорећи "Јух, јух..", попут правог султана. Даће Бог и Енглеска да се ријеше и тог Косова, да се зна докле му је султанат и гдје се његова ријеч поштује и слуша. А султанова се не коментарише. Б92, РТС, Прва ТВ, Блиц, Политика, Телеграф, све је под контролом. Избори долазе, не мора се ником од ухапшених још судити, љепота једна. Још четири године, а за четири године султановања, ко жив - ко мртав! Има четири године да смисли како ће и шта ће. Ушушкао се  дубље у топли огртач, увукао руке у њ и слушао како кошава брије по зидовима тврде нелегалне викендице на Сави.

Обраћање Сулејмана Величанственог

Одједном, обратио му се Сулејман Величанствени, равно са екрана: "Томо.. Ооооо, Томоооо....". Томислав Николић, предсједник предевропске Србије, скочи и прекрсти се. Онда схвати да се прекрстио наопачке, како су га учили у енглеској амбасади. Опет се прекрсти, овај пут трипут, и то православно. Скиде турбан и рече "Опрости ми Боже, нећу више никад...". „Шта нећеш!?" - повика Сулејман са екрана. "Нећу више носит' турбан и... и ову хаљину... Овога ми крста!" - каза и прекрсти се опет, овај пут правилно. Онда Тома видје да не говори ни Суљо Валичанствени ни екран, него сто. Приђе, подвири се и видје мали уређај. "Је ли ме то слушате, а? Предсједника слушате!?". "Не паметуј већ излази. Топло се обуци. Идемо у предизборно спашавање у Војводини". Тек тада предсједник предевропске Србије препозна глас првог министра, Александра Вучића. Брзо се обуче, назу чизме, узе најдражу лопату и замота је у ћебе. Навуче рукавице и капу, и изађе са лопатом на снијег. Зачу буку хеликоптерске елисе и видје окице Ивице Дачића и унезвјерено лице првог министра, Аце  Вучића, како вире из кабине. Било је унутра и пар војника са ознакама тенковске јединице. Били су мали скоро као предсједник владе, Дачић. Успуза се, уз помоћ војника који су га на вјетру пропелера и кошаве вукли за капут, скупа са лопатом, у хеликоптер. "Шта ти је то?" - упита први министар и узе ћебе. Размота га, лопата удари о под хеликоптера. "Јеси ли бре луд? Шта си бре хтео са гробарском лопатом!?". "Да ископавамо бабе и децу из снега" - рекао је Тома – "То ми успомена са посла посла...". Ивица Дачић, предсједник Владе, само је колутао очима изнад вуненог шала. Хеликоптер се уздизао у мећави. Једва се чуло како Ивица Дачић пјева пјесму Халида Бешлића док је моћна машина грабила ка сјеверу.

Напад на аутобус

У Робертовом аутобусу, није све било како треба. Возач Манојло је морао зауставити моћну машину. Оставио је гријање укључено, као и мотор. Тинејџер ипак обуче капут, стави слушалицу у ухо ајфона и одви музику. Свирала је "Косовска" од групе "Бијело дугме", групе још из прошлог вијека. "Љоооке мандољина..." - чуло се у Робертовом уху. Затворио је очи и искључио се од остатка топлог аутобуса и леденог крајолика. Након којих десетак минута топлог полусна, шофер Манојло зачу како нешто лупа по вратима аутобуса. Зачуди се да је грталица стигла тако брзо. Обично јој требају сати. Није се забринуо, имао је горива и више него довољно да сачека помоћ. Притисну црвено дугме и врата се са шумом отворише. У аутобус уђе хладноћа и омањи војник у маскирној униформи. Путници почеше негодовати, јер је с војником ушла и хладноћа. Осјетио је хладноћу и Роберт Идризи, аустријски тинејџер, али није обраћао пажњу. Војник није ни поздравио возача. Држао је руку на уху, гурао слушалицу у ушну шупљину и говорио: "Да... Старица или дете... Разумем...". Гледао је око себе. Поглед му се зауставио на мајци и дјетету на трећем сједишту. Обратио се госпођи у тридесетим: "Госпођо, треба нам ваше дете... Вратићемо га брзо, ништа се не брините...". Мајка је чврсто зграбила преплашено дијете и стрпала га под капут. Војник видје да је мајка крупнија од њега, па прође до петог реда. У петом реду се бакица од којих осамдесетак година, држала за рукохват испред себе и устрашено гледала војника. Војник је повуче, али бакица појача стисак. Ни падобранац је не би одвукао од сједишта, а како би малени и промрзли тенкиста. Војник је морао одустати. Бакица је, уз све муке, била барем два пута већа од њега, војника. Погледа даље. Сви су чврсто држали своју дјецу а старци су се тврдо усидрили и ухватили за рукохвате и сједишта. Тада војник спази Роберта Идризија, дјечака из Аустрије на путу за родно Косово. Поче се полако прикрадати напола уснулом дјетету које је полугласом пјевушило стару албанску пјесму.

Чекајући дете

Хеликоптер, који је у међувремену стао, отворио је врата. Вјетар је унио сноп пахуља од којег су се предсједник Николић и предсједник владе Дачић, збили у ћошак кабине. Војници су увјежбано искочили у снијег. Александар Вучић, премијер, говорио је у мали микрофон под крагном кратког капутића: "Наредниче, јесте ли бре нашли ту бабу или дете...? Хало...! Чујете ли ме...!?". Одговора није било. Само су се предсједник и премијер рукавицама бранили од пахуља. "Идемо ли?" - питао их је први министар Вучић. "Ја сам исцрпљен... Не могу... Штрајковао сам, бре, глађу... Још имам последице..." - рекао је предсједник. Предсједник Владе није ништа рекао, али се на њему видјело да му не пада на памет да напусти сигурност хеликоптерске кабине. Први министар скину капу и баци је негдје у мрак, раскопча горње дугме капутића и рече: "Добро. Ја сам, изгледа, последњи српски мученик. Је ли свети Сава питао хоће ли да помогне нејачи!? Није! Ово је прилика да се Србија обрачуна са својим застарелим митовима и добије новог хероја. Останите ту. Ја сам спреман за Србију да мрем, није ми жао... Наредниче, сунце ти бре твоје, јеси ли нашао то дете!!!???". У слушалици се зачу крчање па наредников глас: "Имамо дете...!".

Муке по Роберту И.

Роберт је преклињао док га је српски тенкиста вукао кроз мећаву. "Косово је Србија! Мој тата није био у ОВК...! Пустите ме, молим вас Бите хер солдат, бите...!!!", викао је малиша у слабашној нади да ће га војник пустити. Војник га је зграбио и понио тридесетак корака, избивши му ваздух из плућа. Вукао га је онда, очигледно преморен од дечкове тежине, неколико минута, а онда је задихан стао пред огромну силуету. На секунд је кроз мећаву видио стравично лице са огромним уснама. Огромни човјек, без капе, избуљених закрвављених очију, зграбио је несрећног Роберта. Роберту је попустио мјехур, помокрио се у самтне панталоне од страха. Помислио је како то мора бити један од оних манијака, педофила о којима су му причали наставници и родитељи. Те педофиле је замишљао управо овако, са лудачким погледима и дебелим уснама, огромне и унезвјерене. Овај је трчао и чврсто у шапама држ'о тинејџера. Кад је снијег под њима попустио, Роберт је вриснуо. Помислио је шта би му све манијак могао урадити у дебелом снијегу. Манијак је онда опет устао, понио га даље, вјероватно према некој колиби у којој ће га мучити. Отворила су се некаква метална врата иза којих су већ лежали један дјечак и један старац, оба загрљени и умотани у ћебе. Учинише му се однекуд познатим. Покрај њих је стајала лопата, вјероватно предвиђена за то да их педофил закопа послије напаствовања. Ова двојица су, био је сигуран, исто као и он - жртве огромног манијака, два несрећника који су, баш попут Роберта, војници отели и предали манијаку. Горко је заплакао над својом судбином. Заридао је као да га манијак већ напаствује. Онда је деда у ћошку рекао "Ћути бре, мали, мајке ти га спалим...!". А други, очигледно неки дебељушкасти дјечак са шишкицама, пјевушио је пјесму Халида Бешлића "Кад Миљацка мостове однесееее...". Роберт од муке заћути и настави само јецати. Закључи како је манијак у том металном контејнеру тако измалтретирао јадног пуначког дјечака да је од муке почео пјевати пјесме босанског пјевача. Да заборави, барем у пјесми, невољу у којој се нашао. Чуо је како манијак напољу пријети неким људима и говори им да не смију излазити.

Велика срећа Роберта И.

У металну комору је ушао манијак а за њим и два војника. Манијак је отресао снијег са косе и рамена. Старац и дјечак су га гледали. Без страха. Роберту бијаше мало лакше кад то видје. А и не би га манијак, ваљда, мучио пред толиким свједоцима. Ипак, није могао престати јецати. А манијак је проговорио: "Спасао сам невино дете, цела Србија је то видела, наш Момир је све забележио. А вас два сте се лоше понели. Али нека, не може свако да буде херој...". Старац је, очигледно изреволтиран, казао "Ја правим цркву...". А онај огромни је наставио као да га није чуо: "Вековима ће се говорити о човеку који је прије отцепљења спашавао децу из некадашње српске покрајине, као што је цар Лазар дао живот за некадашњи Космет. Мене ће српски народ да памти као спаситеља деце а не као човека који је издао Косово. Браћо, добићемо изборе! Са нама неће бити само цели слободни свет, већ и наша браћа Срби који ће након ове моје жртве да схвате сву погубност старих и превазиђених српских митова. Ивице, Томо, браћо моја. Даћемо Србији нову веру... Веру у нас!". Тинејџер схвати да се машина диже, да су у хеликоптеру који их носи, вјероватно негдје на сигурно. Схвати и да је с њим, осим двојице војника, влада Србије. Мали Роберт Идризи је задрхтао. Али, овај пут од среће. Схватио је колико је срећан што није Србин и што му ова тројица нису власт.

Колумне Коментар дана