Вјечно враћање истог

Вјечно враћање истог
Мирјана Кусмук
27.09.2014 08:08

Реис-ул-улема емеритус или еџ реис Мустафа Церић, на овим изборима у улози независног кандидата за бошњачког члана Предсједништва БиХ, почетком септембра пред-предизборну кампању почео је из САД гдје је боравио у организацији јаке бошњачке лобистичке групације окупљене око Савјетодавног вијећа за БиХ које чини бошњачка дијаспора, а сједиште му је у Вашингтону.

У самом јеку кампање, ових дана, Церић је објавио и којим послом је ишао на далеки пут.

Резолуција 746

Конгресмен Крис Смит, један од предсједника и првих чланова Клуба пријатеља БиХ у Конгресу САД (основаног на иницијативу Савјетодавног вијећа) у Комитет за спољне послове упутио је крајем прошле седмице нову Резолуцију о БиХ у којој се по ко зна који пут тражи ревизија Дејтонског споразума. Америчка Комисија за безбједност и сарадњу у Европи познатија као Хелсиншка комисија, којом је конгресмен Смит предсједавао у вријеме сукоба на Балкану, 20. септембра подржала је текст Резолуције који ће бити прослијеђен на гласање у Конгрес САД.

Уколико Резолуција 746, за коју Церић тврди да је написана на његову иницијативу, буде усвојена, тражиће се ревизија, односно поновно читање Дејтонског споразума, који је, како стоји у преамбули Резолуције, зауставио рат, али је постао "препрека за развој демократскијих, дјелотворнијих и учинковитијих политичких институција, посебно на државном нивоу".

У Резолуцији се наводи да су "деветнаест година након геноцида у Сребреници и Дејтонског мировног споразума", етничке подјеле на три етичке заједнице велике чиме се умањују права оних који не припадају тим заједницама. Не помињу се Сејдић и Финци, али све је већ јасно.

У Резолуцији 746 се од Конгреса САД тражи да потврди подршку територијалном интегритету БиХ унутар признатих граница, да осуди реторику подјела и пријетњи референдумом, честу употребу права вета, те да инсистира на снажном међународном присуству у БиХ и неопходној употреби бонских овлаштења.

Од САД и међународне заједнице захтијева се да инсистирају на поштовању људских права појединца, а не било које групе, било да је она заснована на етничком или неком другом принципу.

Све то упаковано је у наводни циљ да се уставним и другим реформама побољша функционалност земље због европских интеграција.

Такође, у Резолуцији 746 нарочито је наглашена осуда негирања геноцида у БиХ, посебно у Сребреници.

Конгресмен Смит, који је Резолуцију ставио у конгресну процедуру, копредсједавајући је бошњачког кокуса у Конгресу САД који броји скоро 40 чланова. Управо конгресмен Смит 2005. године у Конгрес је упутио Резолуцију 199. која је усвојена и којом су злочини у Сребреници окарактерисани као геноцид, што ће касније прихватити и многи други парламенти и међународна тијела.

Уз конгресмена Руса Карнахана од првог дана је члан "Клуба пријатеља БиХ" у Конгресу, на чијем оснивању је у име бошњачке дијаспоре, годинама радило Савјетодавно вијеће за БиХ којим руководе Ајла Делкић и Харис Хромић и које уз Конгрес Бошњака Сјеверне Америке годинама предано ради на креирању америчке политике према интересима и жељи само једног народа у БиХ.

Касније се њихове резолуције или захтјеви "прогурани" кроз највиша тијела америчке администрације у БиХ враћају на преговарачки сто као готов захтјев и услов Сједињених Држава.

Легитимна је борба Савјетодавног вијећа, Конгреса Бошњака Сјеверне Америке и конгресмена које су окупили у бошњачком кокусу за остварење политичких циљева и интереса Бошњака у БиХ. И ту нема ничег спорног. Исто како што је легитимна борба хрватских и српских лобистичких група у Вашингтону, јер америчка демократија тако функционише. Ко је у тој борби јачи, агилнији и спремнији, до њега је.

Сјећам се да је 2008. године након што је Бошњачко-америчко савјетодавно вијеће за БиХ у конгресну процедуру упутило Резолуцију 679 којом се тражило укидање Републике Српске, српски кокус одговорио упућивањем Резолуције Х.Р. 1052. којом се тражило признање и уставна заштита Републике Српске.

Не знам шта је касније било, али мислим да су обје резолуције пале у воду. Али знам да је ријетка тема овдашњих медија била колико новца институције и јавна предузећа у ФБиХ издвајају за лобирање у САД, али да је зато редовно интересовање и оспоравање долазило због новца који је РС издвајала за лобистичке групе.

Грађанин Церић

Али да се вратимо РЕС 746. Махање Церића Резолуцијом 746 којом се некадашњи вјерски вођа ни мање ни више него одриче националног у корист грађанског, провидан је концепт стварања државе по мјери само једног народа. Један човјек један глас у случају БиХ аутоматски значи да већина припада народу кога има бројчано највише. То је исти концепт који је из истог разлога био оспорен Србима у Југославији.

Провидну игру у борби за наводну грађанску БиХ Церић је разоткрио и сам, не чекајући да барем прође који дан. Приликом истог боравка у САД са предсједником Свјетског јеврејског конгреса разговарао је о "дискриминацији Јевреја у БиХ" због чега је, како је рекао, "потребно провести пресуду Сејдић Финци" и донијети амандмане на Устав. А у сусрету са бошњачком дијаспором јасно је поручио: "Ми морамо имати државу која ће штити интересе бошњачког народа". Сувишно би било рећи да "ми морамо имати државу која ће штитити право сваког народа и сваког појединца.

Није згорег подсјетити да је управо Савјетодавно вијеће за БиХ активно радило на рушењу договореног "априлског пакета амандмана" 2006. године који су потписали сви политички лидери у БиХ по препорукама Савјета Европе, а који је потом Странка за БиХ оборила у Парламенту БиХ.

У октобру 2006. године Савјетодавно вијеће за БиХ јавно је поручило посланицима Парламента да одбаце "априлски пакет" уставних амандмана, јер "не предвиђа тренутно укидање ентитетског гласања", истовремено им поручујући да је потребан "нови устав који ће замијенити етно-територијалну заступљеност са грађанском демократијом и размотрити чак и нову територијалну организацију БиХ".

Био је то јасан сигнал посланицима бошњачких политичких партија да се ако то учине неће суочити са санкцијама америчке администрације, јер је Савјетодавно вијеће учинило све да излобира да санкција не буде.

Зато је само на први поглед занимљиво инсистирање у новој Резолуцији да буду испоштовани захтјеви Венецијанске комисије Савјета Европе о којима је компромис постигнут још прије осам година, али који су управо они који се поново позивају на исте одлуке, срушили својом активном деструкцијом зарад максималистичких захтјева једног народа у БиХ.

Колико је све то важно, потврђује још једна изјава ефендије Церића такође дата приликом посјете САД: "Све док БиХ не добије такав устав не може бити завршен ни Први, ни Други свјетски рат". Посљедњи није поменуо.

Република Српска, гледајући искуство Хрвата у БиХ, који су Вашингтонским споразумом прихватили укидање Херцег Босне у нади да ће права конститутивног и сувереног народа моћи да остваре у ФБиХ, опире се с разлогом радикалним измјенама дејтонског Устава који српском народу у БиХ гарантује заштиту националних и конститутивних права. У противном Србима у БиХ могло би лако да се догоди оно што се Хрватима већ догодило: да им српског члана Предсједништва бирају Бошњаци (случај Комшић). Да се не лажемо, то и јесте крајња намјера измјене Устава коју доноси борба за наводну грађанску БиХ и концепт "један човјек један глас".

Будимо реални

Дугогодишње инсистирање на измјенама Устава по жељи и вољи само једног народа у БиХ, већ је довело у самој земљи до контраефекта у којем Хрвати данас више него икада инсистирају на хрватском ентитету, а званичници Републике Српске одговарају позивањем на референдум за осамостаљењем.

Управо зато нова Резолуција, уколико је Конгрес САД усвоји, неће бити безопасна, јер њен циљ је прије поновног отварања приче о измјенама Устава, да оспори право на позивање на референдум и активира употребу бонских овлаштења у том случају.

Јасни су сигнали да ће се у разговоре о уставним промјенама кренути поново. Представници хрватског народа у БиХ већ инсистирају на томе да се то догоди што прије, одмах након избора у октобру. Можда је то једини начин да представници странака које персонификују ставове три народа у БиХ сами постигну договор, прије него се БиХ као фактура, по старом обичају, испостави излобирана Резолуција бошњачког кокуса.

И Церић је у журби и позива све "бошњачке кандидате за Предсједништво да искажу своју државничку свијест и патриотске осјећаје и подрже приједлог Резолуције о БиХ" и поручује им да она "БиХ враћа на агенду америчке администрације и да је најбољи одговор сепаратистичким позивима Милорада Додика".

Оно што се мора признати јесте да је бошњачки кокус нашао погодан тренутак за упућивање Резолуције у процедуру, јер у моменту када су САД објавиле рат Исламској држави лако се може догодити да Резолуција прође као доказ да Американци немају ништа против муслимана, али да се боре против радикалних терористичких група.

Годинама након рата и усвајања дејтонског Устава не престаје борба бошњачких лобиста и политичких лидера да остваре ратне циљеве кроз уставне промјене и БиХ уреде по жељи и вољи једног народа. Посебна и суштинска тачка у тој борби је брисање ентитетског гласања из Устава, гласања које је за РС једина гаранција њеног равноправног статуса у државној заједници и једина заштита српском народу у БиХ.

Али свако онај ко има жељу да дугорочно за вијеке вијекова ријеши проблем БиХ како би она могла коначно да се бави животнијим питанајима и престане да се врти у круг, поштено би морао да призна реалност. А та реалност каже да у БиХ живе три народа која морају да имају иста права, да је БиХ састављена од два ентитета: РС и ФБиХ и да не може успјети ако сва три народа и оба ентитета не буду задовољна остварењем својих права у тој државној заједници. Зар је то толико тешко?

Или што рекао "независни кандидат" Церић у поруци на предизборном билборду: Коме ба да се ми прилагодимо?! Пустим жељама оних чија дјеца овдје сигурно никада неће живјети. И лудим главама које никако да се уморе.

Колумне Коментар дана