Високо образовање у Републици Српској

 Високо образовање у Републици Српској
Жарко С. Павић
06.03.2016 23:16

Филозофија вриједности од ванвременске, надисторијске и вјечне вриједности бића, данас се претворила у "вриједност одвојену од бића". Због тога су се феномени релативизма и субјективизма трансформисали прво у тзв. "некритички индивидуализам", а од почетка 21. вијека у тзв. "критичко саморазумијевање".

Посљедица је да се аксиолошке особености појединца, тј. интелектуалне вриједности човјека на његовом спиритуалном и професионалном нивоу, третирају данас као "РОБА НА ТРЖИШТУ", гдје биће човјека не постоји или није много битно, све се тумачи кроз материју без основних предуслова људскости коју чине морал, свијест и савјест како појединца, тако и једне етички хомогене заједнице. У амбијенту нестанка "личности" због отуђења "вриједности", дешава се, нажалост, понижавање "личности" уз истовремено признавање његове "вриједности", какав парадокс!? Носиоци правих вриједности у једној академској заједници развијају и нови поглед на свијет, због чега су често предмет прећутних похвала интелектуалне елите и опште јавности. Ту и такву вриједност једна етички хомогена заједница користи и великим дијелом поштује, али личности које ту вриједност носе у свом уму као знање или вјештину, та иста заједница недовољно поштује, чак их исмијава "иза леђа" или одбацује као непотребне судионике у заједници, и то је, на нашу велику жалост, постало глобално анти-цивилизацијско правило 21. вијека!

Посебан психосоцијални феномен је "феномен индивидуације" карактеристичан за особе високог квалитета, препознатљивог интегритета и врхунске прилагодљивости. Да би се индивидуација једне личности заиста десила мора у њој да постоји "интегрисани спектар идентитета" на националном, религијском, културолошком, емоционалном, психосоцијалном, државотворном, етичком, естетичком и професионалном нивоу. Стварање идентитета представља историјску парадигму развоја једне национално, религијски и културолошки саображене заједнице, тј. једног народа, па тако и нашег, српског. Значајно је нагласити да је феномен "завичаја" апсолутно локалног карактера без потребних карактеристика за један засебан идентитет, што многи не знају па се диче том фразеологијом која нема никакав вриједносни нити дубљи смисао. Као подврста аксиолошки оправданог "идентитета личности" развио се у другој половини 20. и почетком 21. вијека тзв. "политички идентитет" једне индивидуе који је аксиолошки неодржив јер нема утемељене вриједности са егзактно и научно доказивим аксиолошким особеностима! Из њега је потом произашао један потпуно нови, у основи, вулгарнији филозофски феномен тзв. "партократског идентитета" који представља субјективно и тренутно опредјељење засновано искључиво на личним, прије свега економским, а само формално и политичким интересима, без било какве фундаменталне идеологије у себи. Вриједности произашле из "партократије" су нихилистичке у својој суштини јер негирају стварне вриједности и примат дају "формалној припадности" која је или предмет интереса, или слабости, или жеље за посебношћу без реалних интелектуалних капацитета за тако нешто! Управо ова тенденција представља највећи удар по опстанак једне нације, манифестујући се доминацијом нестручних и аморалних медиокритета над стварном интелигенцијом, медиокритета који постају "универзитетске парадигме нашег времена", медиокритета који треба да уче српску младост и од њих да праве будућу интелектуалну елиту. Такви декадентни процеси су посебно заступљени на државним или јавним универзитетима у постсоцијалистичком периоду, тј. након распада СФРЈ. Партократски примитивизам, уобразиља величине и духовно насилништво над судбином академизма код нас је 90% у рукама државе и њених академских институција. Али, гле чуда, државни партократски медиокритети су заменили тезе, напали су приватни сектор у систему високошколског образовања Републике Српске, штитећи на тај начин свој незаслужено стечени "посјед" или још мање заслужено стечену "позицију" да би спријечили разоткривање њихове бруке од незнања и духовне декадентности!

"Бити свој и дио цјелине у исто вријеме" је, цивилизацијски гледано, један дубоко бродоломан, скоро инфантилан, покушај који је тешко остварив пошто је "форма одавно замијенила суштину", а "површно и самопрозвано усавршавање истинске људске вриједности"! Од овога пате многе етичке и етничке заједнице, на свим меридијанима и поднебљима, од Париза до Москве, од Лондона до Берлина и Вашингтона, па тако и ми на вулнерабилним балканским просторима. Дакле, због одвојености вриједности и бића, као и због цивилизацијске порочности у виду површности, произвољности, идеологизације баналности и забаве у којој се исмијава вриједност на рачун анти-вриједности, тј, симулира се вриједност кроз лукаву и циничну манипулацију анти-вриједностима, ми се данас налазимо у једној изузетно тешкој академској стварности која никако да угледа "свјетлост на крају тунела!". Гдје је данас похрањена свјетлост духа, знања и ума за нашу интелектуалну младост коју је феномен "партократског напредовања" већ страховито дубоко подјармио? Због чега млади људи морају да прођу кроз једно врло озбиљно духовно сазријевање или духовну катарзу истине о себи и друштву у којем живе, а не да, због личне уображености, неискуства које јесте оправдано или неких интересних партократских група, изгубе своју младост и слободу промишљања? Неопходно је знати да је за духовно сазријевање личности и/или нације потребно одређено вријеме, вријеме коме претходи јасна дистинкција или временска дистанца у односу на претходно, у нашем случају вријеме рата и његових погубних посљедица са новом "академском елитом" која нас води у интелектуални амбис без повратка и без преседана у нашој историји. То вријеме или "дистинкција од пада" у себи треба да садржи три основне етапе:

Прва би се звала "Повратак учтивости". То значи да се поштује ријеч, да се не изговарају прости и незрели изрази, да се поштује човјек и личност па тек онда и позиција, да се знају и спроводе етичке норме и правила понашања, да се, једном ријечју, дозволи господству духа да побиједи биједу материјалног благостања! Друга етапа је "Повратак моралности". То значи да се уозбиљи сваки однос до нивоа поштовања друге личности, поштовања њеног слободног времена и њених самопрегора да учини добро дјело за заједницу којој припада, за своју породицу и за себе лично. На овај начин би се људскошћу очистила накупљена "прљавштина", али и спријечило стварање "нове прљавштине" која нам, као цивилизацијски муљ егзистенцијализма и егоцентричности, непрекидно куца на врата! Трећа етапа је: "Повратак мирноће". Иако религија и филозофија са собом доносе једну врсту утјехе, духовног мира и охрабрења, главна одговорност за судбину нације је у рукама интелектуалне елите кроз свијест да "бити учтив није испразна реторика већ људскост у коријенима" и да "бити моралан није слабост већ највећа људска врлина".

Интелектуалци не смију бити "заробљени" ни у какву власничку структуру од стране приватника или државе, они су увијек СЛОБОДНИ, а нашем народу су данас потребнији него икад. Заборавимо подјеле и разградњу институција од стране "партократског апарата у рукама неуких и неупућених", пригушимо сујету, умиримо страсти и дајмо уму да спаси нашу Младост од духовног бездана који су нам припремили наши непријатељи! Јер, ко воли свој народ, никада неће рушити сопствено образовање као основу опстанка нити угрозити развој младих људи и њихову будућност због властите партократске уобразиље зване "Моћ и Власт"!

Жарко С. ПАВИЋ, ректор Независног универзитета Бањалука

Колумне Коментар дана