Упутство за туристе

Упутство за туристе
Мирјана Кусмук
29.05.2015 00:34

С временом смо схватили да наш крај у ствари и не припада никоме. Ми смо се ту нашли просто случајно. Наопако слово Г (ћирилично) окрзнуто на половини, неколико гушће насељених мјеста у којима случајно живе људи, много планина прилично искрчених од дрвећа дивљом сјечом (посебно атрактивном привредном граном у посљедњих 20 година) наш је ужи завичај.

Сваким даном у сваком погледу постајали смо другачији, малчице подређени, малчице необразовани, малчице сиромашног духа. Нисмо имали познате личности, а када би нам у госте залутали наши земљаци познати и признати у другим крајевима нисмо знали шта бисмо са њима. Нисмо имали забавне паркове, ни циркусе, ни дворце, ни племићке посједе. Имали смо само бескрајне количине комараца, псовке, комунисте и националисте, који су у перманентном сукобу више од 70 година.

Историјат

У свијету се некако истовремено догађала експлозија нових технологија, музике, филма и моде. Само мало од свега тога стизало је до нас. Велика је раздаљина била од нашег мјеста до остатка свијета. Зато неке вијести до нас никада нису стизале, а неке су стизале, али врло касно. Захваљујући томе били смо увијек опуштени, баш онако кул, свјесни да "што мање вијести знаш, то си мање несрећан".

Што смо више одрастали боље смо и схватали како свијет, али и ми сами, функционише. Показало се да се читава наша област састоји из различитих дијелова, од којих је сваки имао по једно званично име. Свака област имала је своју дружину, а дружина свог вођу. Међу дружинама је владао или пријатељски, сараднички дух, или конкуренција, звецкање оружјем и отворени рат, све зависно од тренутка. Понекад би се двије области удружиле против треће. Понекад је свако био против сваког. Вође смо прво обожавали, а потом жртвовали бацајући их или у тамницу, или у кавез главним тигровима. Неке смо убили, нисмо знали шта бисмо са њима.

Често смо ратовали, што из нужде, што из досаде. Посљедњи пут смо се баш жестоко помлатили прије двадесет и кусур година, али ни тај рат још нисмо завршили. Рат који и даље траје води се другим, специјалним методима и оруђима. Ниједна област, а било их је најмање три, није одустала од остварења ратних циљева мирнодопским средствима.

Једни и даље хоће цијелу нашу ширу област само за себе или да бар они буду главни. Други би што већу слободу и самосталност. А трећи хоће власт на територији коју настањују, али је нису озваничили приликом потписивања мира иако се годинама провлачи непровјерена гласина да нема шансе да се изборе, јер су у широј расподјели посједа добили зелено свјетло да протјерају 250.000 људи из сусједне области и тако изгубили право подјеле у овој нашој.

Некада је један од најважнијих и највећих празника код нас био Дан младости. Али нисмо ми тог дана славили младост, него рођендан нашег вјечно младог, доживотног вође. Носили смо му палицу и плесали слично као што је обичај на отварању Олимпијских игара. Тако смо ми олимпијски спектакл у властитој режији гледали сваке године.

Данас за тим даном, али и драгим вођом, највише тугују области које су прве одлучиле да се одвоје од његове идеје заједништва, које се код нас звала братство-јединство. Јер, такви смо вам ми, досљедно недосљедни. Прво зајебемо ствар, а онда се правимо да то нема везе са нама.

Наши главни јунаци су аутохтони примјерци своје врсте и све су само нису фенси. Они су углавном били сиромашни лузери и од Бога и народа маргинализовани папци (у међувремену у новом рјечнику "папак" је најскупља ријеч).

До нас и даље као ехо са закашњењем и невјерицом тек у траговима допиру свјетски трендови. Због тога смо посебно традиционални.

Можда се зато код нас и даље алкохол не боји, а прављењем нашег пића (званог ракија) од разних врста воћа: шљива, лоза (од грожђа), јабуковача, дуњевача, крушка... бави се све већи број људи. Једноставно справљање те прозирне смјесе са што више гради алкохола у посљедњих неколико година код нас је постало нешто као модни тренд. И никада нам неће бити јасно зашто Шкоти и Французи упорно алкохол боје у смеђе.

Обичаји и вјеровања

Ми много држимо до обичаја. Први и основни налаже да дан започињемо са "Добро јутро чаршијо на све четири стране". У пракси то значи да са свима мораш да будеш добар, али те то не обавезује да будеш искрен.

Из овога се рађа друго важно правило по ком живимо: "Само будала каже што мисли, паметан прећути", јер "нико те и не пита што си ћутио, него што си говорио".

Много се волимо и поштујемо, па све што имамо о некоме говоримо када га нема, да га, не дај Боже, не повриједимо.

Ми смо и веома патријархални. Зато је код нас у напредовању и каријери најважнија племенско рођачка припадност. Логично, јер традиција, али и наука, каже да је породица основни стуб сваког друштва.

У посљедњих десетак година код нас је у пуном замаху просвјетитељство. Некадашњу пословицу "учи да не би радио" преточили смо у праксу. Тако смо успјели да подигнемо образовни систем и упедесетостручимо број факултета. Захваљујући тој чињеници тренутно спадамо у најобразованије нације, са највећим бројем доктора наука у односу на број становника.

И не само то. Приступ образовању смо потпуно измијенили, па је код нас тај процес обрнут. Прво иде пракса, а онда када се покажеш да си способан за рад у некој важној институцији, тај труд се очас посла верификује дипломом.

Веома смо и побожни. Како нам приноси од пољопривреде углавном зависе од Божије воље, примјетно је да су људи на селу много више вјерујући од оних који директно не зависе од Бога. Девиза њиховог успјеха је да "њиви није потребна мотика, него молитва".

А што смо тек солидарни у невољи. Тај хуманизам сликовито смо преточили у пословици по којој живимо: "Нек комшији цркне крава, али нек цркне и моја да не морам да му позајмљујем млијеко".

Ми смо ријетка људска заједница која буквално живи по Библији. Код нас је свака пјесма - пјесма над пјесмама. Зато немамо лоше пјеснике, него само добре и мало боље.

Ако је то тако, а јесте, није згорег поменути да смо и јако културни. Идемо на све приредбе које су у понуди. И све приредбе су баш, баш одличне. Код нас се због тога нико не бави ни позоришном, ни филмском, ни музичком, ни ликовном, нити било каквом другом критиком, јер једноставно нема потребе. Ако и имамо неких мањих замјерки, ми их расправимо у кафани, међу четири до шест очију, јер такве ствари, ипак, треба да остану унутар породице.

Наша интелигенција је такође красна и што је веома важно - врло, врло лијепо васпитана. Стару народну мудрост да "ћутња злата вриједи" прихватила је без сувишних питања, па је ријетки, малициозни типови понекад оптужују да је то због тога што је склона "среброљубљу" (вјероватно због помена "злата").

Код нас су жене посебно равноправне па нема разлога за постојање феминистичких покрета. Посебно женама у буквалном смислу те ријечи (наглашени женски атрибути) сва врата су широм отворена, а њихов утицај на друштвена кретања и токове, иако често невидљив из првог плана, често зна бити пресудан.

На одговорна и важна мјеста искључиво постављамо мудре људе. Јер, мудри људи добро знају да је "послушност почетак сваке мудрости".

Како смо још као мали за лектиру читали Марка Твена научили смо да је "рад нужно зло које треба избјегавати". Како све добре мисли и идеје одмах примјењујемо у пракси, рад у привреди код нас је посљедњи на листи економских приоритета.

Овдје су сви људи једнаки, али су само неки још једнакији. Како је општепознато да су "јача двојица, него сам Радојица", ми не преферирамо појединца него колективитет. Тако често организујемо колективне свечаности, фестивале, трке, турнире, саборовања и зборове. Они који сматрају да су као појединци важнији од колектива (глумци, редитељи, музичари, сликари, спортисти, новинари...) у нашој сложној заједници једнаких немају мјеста. Ми се таквих зачас кутаришемо. А ако се којим пуким случајем врате овамо, потпуно их игноришемо.

Јако смо музикални и много волимо да пјевамо. Стално имамо такмичења у пјевању. Ако је тачно да "ко пјева зло не мисли", јасно је и да ми уопште нисмо зли.

Можда баш због тога наша ужа заједница нема војску. Шта ће нам када будала зна да "бој не бије свијетло оружје, већ бој бије срце у јунака". А ми смо много, иначе, срчани.

Један од ријетких свјетских трендова који смо прихватили је "ивент", јер смо одмах схватили да је то само друга ријеч за наша некадашња дружења позната као "прела". Некада на "прелу", а сада на "ивенту" спајамо угодно са корисним. Али овај вид дружења дозвољен је само за пунољетне држављане, јер се често на њима остаје "носећи".

Има још много тога што нашу малу заједницу препоручује као идеално мјесто за живот или барем кратку туристичку посјету. Али, ипак, најважније од свега је то што смо ми баш велике патриоте. Зато код нас држава и није у служби грађана. Ми смо сви у служби своје државе.

 

П.С. Иако је идеја за овај текст потекла, одакле је тек у малим фрагментима с почетка преузета и прилагођена, из романа "Популарна музика из Витуеле", она је посве аутентична PR прича о нама и нашој малој заједници. Идеална за туристичке проспекте и сајмове туризма.

Колумне Коментар дана