У здравље, жохари!

У здравље, жохари!
Мирјана Кусмук
28.06.2014 08:08

Онај ко први напише свеобухватни роман о Сарајеву, утврди опште мјесто свих који су у њему живјели, рођени, отишли, дошли, убијени, умрли, прошли.... биће нови Андрић, годинама понавља мој друг аналитичар. И у праву је. У праву су и њемачки новинари који ових дана поручују, Сарајево још чека свог правог портретисту.

Некако са приближавањем Видовдана, дана када је прије тачно 100 година младић из Обљаја упуцао аустроугарског надвојводу на обали Миљацке случајно убивши прво његову супругу Софију (која није била трудна, али је један Србин, а ко би други, први написао ту и данас важећу лаж), из штампе су изашле три књиге о Сарајеву.

Једна насловљена, како писцу и приличи, уличним жаргоном "Фајронт у Сарајеву" биографија је првог лажног доктора на овим просторима Нелета Карајлића. Другу, такође аутобиографску, написао је угледни сарајевски љекар и проф. Медицинског факултета Мирко Шошић, а трећу њемачки историчар Холм Зундхаузен.

Холм Зундхаузен, доајен историје и експерт за југоисточну Европу, објавио је књигу о историји Сарајева, али њемачки медији му замјерају што има мало детаља о самом граду.

- Аутор добро познаје ситуацију и зна писати. То буди очекивања, али његова интерпретација ипак буди разочарење, јер већ сам назив води у заблуду. Да људи чине град је само по себи разумљиво, али може ли бити и да град одређује људе? - критика је која прати књигу амбициозног назива "Сарајево, прича о једном граду".

А то Сарајево постало је планетарно познато 28. јуна 1914, дана када је младић "анђеоског имена и принчевског презимена" окренуо главу и пуцао. Од тада његова историја, али и историја Европе, преплитала се око тог догађаја. А како се однос снага мијењао, мијењала су се и тумачења самог чина Гаврила Принципа и другова.

Сјећам се да смо са школом редовно ишли у кино да гледамо партизанске филмове, као и да смо гледали само један једини непартизански. Били смо трећи разред када су нас повели у реду по два до кина "Кумровец" да гледамо "Сарајевски атентат". Сјећам се да је тај филм био тужан, нама дјеци страшан и да смо данима послије пјевали пјесму коју смо први пут чули у том филму: "Дуње ранке, дуње ранке крушке караманке"... То је била наша прва школска спознаја о Сарајевском атентату, Гаврилу Принципу и "Младој Босни".

Водили су нас касније у Земаљски и Музеј Револуције. Са школом никада нисмо ишли у Музеј "Младе Босне", као ни до гробнице Видовданским херојима у којој је укопано и Принципово тијело. Нисмо знали ни да су на гробљу Лав на Кошеву покопани погинули ослободиоци у Првом свјетском рату. Нас, када боље размислим, нису ни учили о Принципу, "Младој Босни" и атентату. А све је било ту, у граду који је прославио Гаврилов пуцањ.

Када смо одрасли сами смо откривали гробља, Принципове стопе и музеј, али ни тада не вежући најјасније шта је то што су урадили клинци - револуционари. Јер нас су учили да је историја Сарајева почела 6. априла 1945. Тек кроз маглу сјећам се да ми је бака рекла како су њеног оца, мајку и сву дјецу, па и њу, у Великом рату одвели у логор у Дервенту. Нисам имала појма о чему прича, ни ко, ни зашто их је водио у тај логор, а данас ми жао што нисам знала да треба да је питам о томе.

Од тог времена до данас све је некако ишло убрзано и излазило само на чистину. Однос према Принциповом чину и "Младој Босни" најбоље се показивао и показао у промјенама имена сарајевских мостова и улица. Принципов мост данас се зове Латинска ћуприја (тако се звао и у вријеме фашистичке окупације), а Жерајићев мост је опет Царев. Улица Младе Босне је улица Босанских газија (бораца за ислам), а промијењени су називи и свих улица названих по члановима "Младе Босне".

Како се мијењао однос Сарајева према Принципу тако се мијењала и садашњост, али и историја. Како се мијењао однос Сарајева према Принципу, тако се мијењао и статус Срба у том граду. Како је Принцип прелазио пут од хероја и тираноубице до терористе, тако су Срби бивали добри или зли момци.

Неле на почетку "Фајронта" каже једну по мени суштинску реченицу: "... знамо шта се Јеврејима дешавало у Сарајеву, у несретно вријеме између четрес прве и четрес пете. Након ослобођења - када се испоставило да је цијело Сарајево било у партизанима, а да су они Јевреји и Срби који су у току четири године НДХ отишли из града у непознатом правцу то учинили на чисто добровољној бази"...

Добро ухваћена слика менталитета. Срби су из Сарајева вазда одлазили "добровољно". Први пут када је Принцип пуцао у Фердинанда. Други пут када је Хитлеру из Сарајева за рођендан стигао најдражи поклон - табла која је до 1941. била окачена на мјесту атентата. И оба пута послије "добровољног" одласка враћали су се као ослободиоци, а Сарајево је настављало да живи свој живот, на страних побједника.

И тако је било све до овог рата у којем је из Сарајева "добровољно" отишло 150.000 Срба. Само овог пута они се нису вратили као ослободиоци, него су остали да живе далеко од Сарајева као агресори. Истовремено, Принцип је постао терориста.

Памтим да су се све до првих демократских избора Сарајлије дијелиле искључиво на рају и папке. Исто као што памтим да су сви на тим првим изборима гласали за "реформисте", па је до данас остала мистерија како су побиједили СДА, СДС и ХДЗ.

Памтим и то да ме мајка крстила кријући од оца, који је био само обични члан СКЈ, у Старој цркви на Башчаршији. А да је много година касније Индирин отац, партијски функционер, направио породичну фешту јер је сунетио Јасмина. Била су то моја прва магловита сазнања о нацији.

Негдје пред рат моја бака партизанка Зорка у цркви је освештала кифлу и позвала нас на ручак на Светог Ђорђа. Тата је рекао: Стара ће сигурно брзо умријети чим се сјетила Светог Ђорђа. Памтим да сам много година прије тога у Лејлином стану видјела залијепљен распоред ифтара. И да сам чула кроз полуотворена врата, чекајући да изађе напоље, њену мајку: Опет се дружиш са смрдљивим Влахињама. Ништа нисам контала. Били смо раја. Слушали смо "Азру", ЕКВ, носили "левисице 501", тулумарили по "Ђердану", "Звону", "Моду", "Естади", "Кактусу", касније је дошао ББ и "Црвена галерија". Са папцима се нисмо мијешали, а тек понекад бисмо завирили међу шминкере у "лакоста" униформама лоциране око "Кога" и кафане "С.О.С".

А онда... Онда је убијен српски сват на Башчаршији, рањен је Јука Празина, а истог дана је, како пише др Шошић, формиран Кризни штаб у болници Кошево. Већ 4. априла 1992. из снајпера је при одласку на посао рањен угледни пластични хирург и декан Медицинског факултета Бориша Старовић. На кућном прагу убијен је прим. др Гојко Шурбат, а на Врбања мосту тешко је рањен врхунски гинеколог проф. др Жарко Мијатовић. Страх је растао. Поруке оним мање познатим сарајевским Србима читале су се јасно.

Др Шошић је одлучио да оде када је 13. августа убијен његов колега др Милутин Најдановић. Др Најдановић био је ожењен кћерком писца и љекара Исака Самоковлије, а најбољи пријатељ био му је пјесник Изет Сарајлић.

- Остаће необјашњиво, али карактеристично за то вријеме и поједине људе, понашање његовог "пријатеља", уваженог и утицајног интелектуалца и пјесника Изета Сарајлића, који није нашао за сходно да затражи бар суђење за свог пријатеља. Тај догађај пресудно је утицао на моју одлуку да напустим Сарајево - наводи др Шошић.

Нелету је, како пише, хавер Цобер, чији је отац био високи функционер СДА, јавио да напуни каду воде јер има мало дијете... Схватио је поруку и одлетио првим летом.

Видјела сам тог дана кроз прозор Јуку, његову војску и добермане. Тета Луција је плакала: Бјежите, сине, ево их, усташе. Страх, сузе, бесана ноћ и бијег. Мајка и отац су 30 година живота понијели у малом црном цегеру. Комшиница са деветог је са балкона викнула: Бјежите ли, ћетници???

Да су прича о Принципу и прича о сарајевским Србима двије стране исте медаље сматра и академик Мухамед Филиповић: "У Сарајеву антисрпски дух покушава ревизију историје. Принципа и 'Младу Босну' прогласити терористима потребно је да би се аболирао окупатор".

Данас, да би доказ о агресорима рођеним у граду на који су извршили агресију добио утемељење, многи су избрисани из књиге икада рођених. Али у свима њима, у њих 150.000 остао је неизбрисив траг претходног живота и града који је тај живот удахнуо. И обиљежио их за сва времена.

Видовдан је, 100. од тада. "Иза нас је пакао, а испред нас кинески зид". У то име, у здравље жохари! Јер, ПРИНЦИП ЈЕ ПРИНЦИП.

Колумне Коментар дана