Тужна прича о нападу на новинаре истраживаче

Тужна прича о нападу на новинаре истраживаче
Сања Влаисављевић
15.04.2011 23:00

Прије пар мјесеци сарајевска јавност је била згрожена подметањем колумнистице "режимске новине Глас Српске" о герилцу магазина "60 минута" и нимало режимском новинару Слободану Васковићу.

Још више су били згрожени пародијом исте те колумнистице на његов интервју објављен у угледном женском магазину "Грација". Тамо је на ироничан начин исмијан и проказан читав ланац медијске одбране тог бањалучког хероја у борби против Додика. У име принципа досљедности јавно сам питала како то да иста правила не вриједе за све људе поводом истих случајева. И то је изазвало згрожавање како слободномислећих интелектуалца тако и тобожњих независних новинара.

Дијалог са "сотоном"

Одавно приписан епитет "четникуше" и "плаћенице" сада ми је био запечаћен. Зашто? Ето зато што сам отворила дијалог са "сотоном", нагласила да је мало необично да су готово сви актуелни борци против Додика произашли из најмрачнијих ратних кругова и да њихова борба може бити само рецидив те мрачне и ратне политике. И да сва хајка против актуалне власти у РС није ништа друго него призивање духова прошлости, али у име вриједности којих се сви требамо бојати. На реторичко питање: "Како да неко ко је 1995. године извјештавао из Сребренице о прогону Бошњака данас постаје синонимом за слободу, толеранцију, суживот и борбу против послијератног 'српског зла'?", сустизали су ме са свих страна злуради, непринципијелни и неутемељени одговори да "ширим пропаганду Додикових и Копањиних медија" против истинских патриота. Једина ријеч која је у том контексту имала смисла била је ријеч патриот, јер је главни борац за истину и правду био годинама уредник листа "Патриот" у којем су Караџић и неки његови ватрени сљедбеници имали привилеговано мјесто, а лист су по задатку требале набављати бројне важне институције. Отишла тадашња политичка гарнитура у неповрат, отишао и "Патриот", а остао само преобучени патриота који је ту своју емоцију упорно показивао преко јавног сервиса из Сарајева. И док су други јавни сервиси градили имиџ објективних и неострашћених медија, тај патриотским духом проткани сервис је ширио хушкачки и језик улице свом силином, немилосрдно рушећи све и свакога за кога је његово уредништво сматрало да им се налази на путу. Иако су снимци на интернету, на којима се јасно види да патриота Васковић раздрагано извјештава из Сребренице, већ неколико година доступни јавности, на Федералном сервису су ето тек први пут у марту сазнали за његово некадашње патриотско дјеловање. О па да ли је то могуће? Да ли је могуће да највећи истраживачи свих времена нису били у прилици истражити утемељеност пропаганде "Копањиних медија"? Не знам заиста ко још може повјеровати у такве изјаве! Поготово ко би им могао вјеровати након десетина непринципијелних напада и осуда на свега два човјека из Сарајева и једног из Мостара који су указивали на све то лицемјере "слободних новинара и медија". Они проглашени фашистима и плаћеницима, а ови други су славили своју борбу до коначне побједе. Ови први су постали синоним за интелектуални олош, а ови други синоним за патриотизам и нови "демократски поредак са истинским друштвеним вриједностима". Тако је Сарајево видјело борбу против националиста и плаћеника, величајући лик и дјело дојучерашњих Караџићевих сљедбеника који су изгубивши своје позиције у новим политичким круговима Бањалуке одлучили свим расположивим средствима нападати на новоуспостављени поредак у РС-у.

Снимак о новинару Васковићу

Е данас ствари више не стоје тако. Јавни сервис Федерације се с гнушањем одрекао човјека због којега је још у другом мјесецу ове године подизао на узбуну домаћу и међународну јавност ради његове заштите од некаквих Копањиних пријетњи. Претенциозна новинарка "Ослобођења", пишући о скандалозном случају и "медијима из Федерације који се хорски згражавају над Слободаном Васковићем", тврди да је повод згражавања "најмање новинарски", јер "на једном од овдашњих портала освануо је снимак од 12. јула 1995. године, на коме Васковић у традицији данашњег РТРС-а пропитује Aбдулаха Пурковића о Насеру Орићу, ратном команданту Сребренице. Наравно, Васковић Орића не зове командантом већ 'муслиманским злочинцем'." Шта рећи за овакву тврдњу? Прво, повод је барем према структури цитиране мисли више него новинарски. Тачније: ратно новинарски, јер је пуштен снимак о новинару Васковићу на новинарском задатку. Тако да нема никакве сумње да је повод управо новинарски. Заиста треба имати смјелости па рећи за пар једва видљивих коментара о скандалу са новинаром јавног сервиса Федерације да је у питању хорско згрожавање. Да је у питању био такав снимак неког другог новинара из, рецимо, "Aваза", "Гласа", "Поскока" или РТРС-а, тада бисмо видјели шта значи хорски наступ сарајевских новинара и интелектуалаца. Овако једва пар једва разумљивих информација. Констатација да Васковић у традицији данашњег РТРС-а пропитује неког несретног човјека је оксиморон (традиционална данашњост). Како ће данашња РТРС бити традиционална? Логички никако. Можда "у духу данашњег" РТРС-а би могло имати неко значење, а овако изражено ама баш никакво. Но треба нагласити да је данашњи РТРС медијска кућа која окупља значајан број новинара који обављају посао према професионалним стандардима, јер да није тако већ би ту кућу најмање десетину пута промптно казнила она сасвим неовисна агенција за регулирање медија која никако не може да ријеши пар случајева у вези са ФТВ. Претјерујем, раде људи у законском року!

Згражавање

И коначно, претенциозна новинарка негдје пред крај текста наглашава како је немали број "Бошњака с радошћу слушао како Васковић 'дере' Додика, исто као што не сумњам да се немали број Срба згражавао над истим његовим извјештајима". Жалосно и јесте да је направљена таква атмосфера, посебно у сарајевској јавности, да се људи згражавају над политиком Милорада Додика истовремено се дивећи Караџићевом новинару! Била би то она чувена принципијелност која долази из Сарајева. Треба подржати немали број Срба који су се згражавали над таквим извјештавањем Васковића, јер не може бити да власт која је смијенила најстрашнију власт у новијој повијести БиХ заслужује неупоредиво бруталније јавне нападе од смијењене ратне власти у РС. Уз све менталне напоре немогуће је ово оправдати, јер на политички трон нису дошли никакви радикали, екстремисти него социјалдемократе. Исте оне социјалдемократе чији је предсједник Скупштине неки дан дошао у Сарајево на дебату коју је требало да води са другим уваженим социјалдемократом, са Лагумџијом, да би домаћој јавности показали своју приврженост неким заједничким вриједностима. Међутим, испоставило се да овај други није хтио доћи на скуп, јер "није хтио да разговара са Радојичићем". И ето тако, било би добро да случај Васковић нешто промијени набоље на слободарској сарајевској медијској сцени и да коначно једном исти принципи почну да вриједи једнако за све.

Колумне Коментар дана