Фашистички пројекат масовног истребљивања, прављен у емиграцији у Италији, убрзо ће бити реализован широм велике Хрватске, чије ће "повијесне границе" бити на Дрини и Дунаву.
Пет дана након проглашења "Независне Државе Хрватске", 10. априла 1941. године, поглавник Aнте Павелић обзнањује "Законску одредбу за обрану народа и државе". Оснивају се пријеки и покретни судови у којима су судија, тужилац, одбрана и џелат исти људи. Да апсурд у усташком клеронацистичком правосуђу буде већи, прописано је да и сасвим мала дјеца могу бити грешници
Јасеновац је "прорадио" 21. августа 1941. године, као систем масивног уништења Срба, Јевреја, Рома и антифашиста. Aли, тој монструозној творевини на конфискованој српској земљи и имовини, којој су као узор послужили нацистички концентрациони логори, претходила су "сабиралишта" жртава код Госпића и на острву Пагу. О томе свједоче Јадовно и велебитске јаме, острвске локације у бодљикавој жици - Слана и Метајна на Пагу.
Фашистички пројекат масовног истребљивања, прављен у емиграцији у Италији, убрзо ће бити реализован широм велике Хрватске, чије ће "повијесне границе" бити на Дрини и Дунаву. Терор, застрашивање, прогони, расељавање и убијање захватиће сва подручја на којима су живјели православни Срби. Настаће безброј "сабиралишта" и губилишта: Сремска Митровица, Сајмиште у Земуну, Ђаково, Славонска Пожега, фабричке просторије у Копривници, Курушчица код Травника, стратишта у Цазинској крајини и херцеговачке јаме. За оне који би проживјели мучилишта, посљедња станица биће јасеновачки пакао проширен и на староградишки ужасавајући казамат.
Поглавникова регулатива
Поглавник НДХ побринуо се да геноцидном систему обезбиједи "примарну правну регулативу". Кад се вратио у Загреб из Италије, 15. априла 1941. године, пет дана након проглашења "Независне Државе Хрватске" 10. априла, обзнањује "Законску одредбу за обрану народа и државе". У том документу, од 17. априла 1941. године, који представља подршку масовним злодјелима, Павелић прописује најсуровију стварност која ће се убрзо догодити. У одбредби се каже:
"Тко на било који начин повриједи или је повриједио част и животне интересе хрватског народа, или на било који начин угрози опстанак Независне Државе Хрватске, или државне власти, па макар дјело остало и само у покушају, чини се кривцем злочинства велеиздаје.
- Тако се учини кривцем злочина у точки првој наведенога, има га стићи казна смрти.
- За судјеловање по овој законској одредби - поставља министар за правосуђе по потреби изванредне народне судове од три особе, које имају судити хитним поступком по прописима укинутог хрватског казненог поступка о пријеком суду.
- Министар правосуђа има именовати чланове суда.
- Ова законска одредба ступа на снагу одмах".
(У потпису одредбе: др Aнте Павелић).
Нешто касније ова законска одредба се разрађује и прецизира у смислу озакоњења нацистичких метода за злочине геноцида по вјерској и расној основи. Примијењено на овдашње прилике мисли се на Србе, Јевреје, Роме, а по политичкој опредијељености, на комунисте, антифашисте, припаднике Војске Краљевине Југославије. Налаже се да се већ 17. априла формирају "изванредни народни судови" по два у Загребу и Карловцу, по један у Осијеку, Бањој Луци, Вараждину, Бјеловару, Госпићу и Тузли. Током љета настали су и "пријеки и покретни судови".
Тридесетог априла исте године цицирана законска одредба допуњена је чланом који третира чин саботаже. Њиме се покрива пљачка, запљена радњи и предузећа у власништву Срба и Јевреја, или било ког другог "непоћудног елемента".
Пропис о одузимању имовине примјењиван је и у безочном претресу жртава које су довођене у логор. Aко је уза се имао неку вриједност, логораш је морао да је преда усташама на логорској капији. Сат, прстен или нека друга драгоцјеност, уколико би се касније открили, сматрани су кањивим дјелом. Фотографије згуљивања прстена с прста, свједочанство су сурове пљачке жртве, које су остале забиљежене од многих усташких отимачина у домаћинствима Срба и Јевреја.
Шта су били усташки пријеки и покретни судови? Ништа друго него најбезочнија врста злочина. Било је то суђење на лицу мјеста, без наде и жалбе. Пресуда је била само једна - смрт. Члан девет законске одредбе о пријеким судовима каже да "казна смрти има се извршити стријељањем након три сата, рачунајући од часа проглашења пресуде".
Бесмисленост усташког законодавства дошла је до пуног изражаја већ у првој години функционисања јасеновачког казамата. Aко је процијењено да је нечије држање било супротно националним интересима деценијама уназад, извођен је прек покретни пријеки суд. Тако је др Глишу Тадића стигла "заслужена казна", пише лист "Хрватски народ" у броју од шестог фебруара 1942. Те новине јављају:
"Пред изванредним народним судом осуђен је др Глигорије Тадић, бивши адвокат и народни посланик на седамнаест година тешке тамнице због велеиздаје од 1918. до ускрснућа НДХ и протухрватског дјеловања, те да је повриједио част и пробитке хрватског народа, што су потврдили бројни свједоци".
Потјерница за бебом
Да апсурд буде већи у Павелићевом клеронацистичком законодавству су и сасвим мала дјеца могла да буду проглашавана грешницима, чак и бебе. За шестомјесечним синчићем породице Кончар усташе су расписале потјерницу, након што су оца Радета убили италијански фашисти у Шибенику, а мајку усташе, бацивши је са петог спрата затвора у Загребу.
У усташком јасеновачком правосуђу судија, тужилац, одбрана и џелат били су исти људи, бестидници, што је преблага ријеч за њихово понашање. Човјек је окривљиван зато што је "ухваћен на рубу једне шуме у оном правцу одакле су пуцали побуњеници", или ако је ријеч о групи људи, оптуживани су зато што су "пролазили ноћу кроз село у супротном правцу од својих кућа".
"Aко ни тога није било, коришћена је фамозна формулација стварног доказа нема, свједоци се не могу саслушати, али је по пријави окривљени сумњив". Такав несрећник завршавао би у "сабирним и радним логорима", што је значило патње и тешко умирање.
(Наставиће се)
