Тражим помиловање

Тражим помиловање
Дара Секулић
26.01.2013 20:00

Станчић, који сам након избјеглиштва, на једвите јаде откупила, плаћам и сада. Плаћам и преко година, и преко Божије и људске правде.

У том нечему, што ми никад није било кућа, а ни гроб ми не би могло бити, затекла сам "милион" жохара, бубашваба и - три књиге. Све три су ме сачекале у јадном стању. Десанкина књига "Тражим помиловање",  испод голубијег измета и упрљаног перја, већ се распадала. Након умивања и увијања у облоге однијела сам је у библиотеку, добром Новаку Радовићу да јој учврсти омотнице и врати је у живот. У току рата спаљиване су ћириличне књиге, али збирка пјесама Изета Сарајлића "Минуту ћутања" штампана је латиницом.

Како се онда могла наћи у тој немилости на балкону мога стана. Породица која је у њему провела ратне године није марила за књиге, иако су оне биле највредније што сам у стану имала и због чега сам се сав свој радни вијек задуживала. Били су то углавном комплети класика свјетске и наше књижевности, рјечници и часописи. Но, за мене највредније и најдраже, биле су оне књиге које су ми даривали пјесници из свијета кад би долазили на Сарајевске дане поезије. Или наши, када би се сретали на познатим пјесничким приредбама. Да се не би претјерано хвалила позивана сам и на нека свјетска пјесничка окупљања као што су, Пушкинови дани поезије у Михајловском и у Москви, Међународни бијенале поезије у Белгији, Дани Ћирила и Метода у Риму... Књиге, због којих сам се одрицала салонских ципелица и воћних салата, из мог стана покрао је и однио мој познаник, књижевник који овдје није вриједан помена. "Зар и ти, сине... " Брате?! Бог му није дао дара ни да наслути висине у којима су, изнад његовог уског свијета лоповлука, боравили неумрли писци и јунаци ових великих књижевних дјела. У похлепи за туђим, занемарљив плијен за њега била је и трећа књига на балкону, "Преварени тишином" Даринке Јеврић.

Опомена и путоказ

Тако излијечено "Тражим помиловање" смјестила сам међу најдраже, касније прикупљене и стечене књиге вјерујући да сам је ишчитала и упознала. Ни слутила нисам да су те "Лирске дискусије с Душановим закоником", како гласи поднаслов књиге, толико се преселиле у наше дане, колико би нам могле бити опомена и путоказ часности и праведности. Када би моћници и њихово непорециво закоње, ишта знали о нама и о Душановом законику, можда би се и у њиховим смртним пресудама, и у осудама на смрт, нашло ако не части, оно бар мало правичности. Значило је и сјећање на оно темељно у Римском праву да "Није морално све што је законом дозвољено, и није неморално све што је законом забрањено...".

Чедоубица, прељубник, нахајалац, богумил и јеретик..."биће сурово кажњени по законима мојим, али не суровије него што у закону стоји. Првосвештенику и властелину судиће се блаже него меропаху, отроку-кмету, али не у страху од царства ми и не блаже него што у закону стоји." Милост је тражила и за поклисара који је к нама хитао некад с добрим вијестима, био он Византијац, Латин или Славен. Да му се као госту указују почасти и пут ослободи од змије, трна и камена. Строге поруке, захтјеви, наређења и уранијумске "пилуле" данас к нама стижу у секунди.

Блага и вјечна као земља Бранковине, у којој почива, заискаће Десанка помиловање и за свргнутог којег одувијек, па и данас, брзо забораве, пријатељи му заобилазе кућу, само се испод стрехе и даље савијају ластавице. Помиловање и за земљу кроз коју су прошле и пролазе туђе војске, у којој тешко послије обрастају траве. За укочена, мртва војничка гробља, за војника којег поред пута сахрањују и до данас мајка му се нада... За сваког живог човјека и за сваки гријех његовог живота; за наивне, несхваћене, за све птице небесне, за седам гладних година, и за мене. Свему што живи и у чему је грешност, пјесникиња је могла да опрости, од цара и од Бога милост да иште. Одгајала је дјецу својих сестара и њихову дјецу и дјеце њихову дјецу. У своје кољено водила сву дјецу коју су рађале жене Југе, и ону "чету ђака" која остаје да живи не на брдовитом Балкану, гдје се страшном смрћу мре, већ у њеној песми. Кад би ме угледала преко стотину дјечијих глава које је окружују и стотине руку које је додирују, само би жмирнула кроз онај свој сретни унутрашњи смијешак, захвална што јој не прилазим с новинарском оловком у руци. Била је мајка сваком људском створу који је икада у шаци својој угријао птића и на свом длану задржао бубамару.

Десанкина величина

Величинама није потребна умишљеност, оне су изнад царева и земаљског царства. Али су скромне и скрушено спремне да служе и помажу да и царски погледи иду од доље према горе, и одозго према доље. Царства падају, царски друмови бивају преорани, закони бачени у мрак и у подруме, у заборав и у све друкчије од негдање збиље. У злу, леду и црнилу пакла, кад све клоне - само се пјесничка не пориче! Величина као што је Десанкина, одано и часно могла је да служи и умишљено великима, онима који нису дорасли до њене ријечи али јесу до њеног помиловања. Велика, а сваком склоњена с пута испред себе пуштала је и оне залутале у пјесничку судбину, недаровите, па зато пакосне.

Једног љета, сјећам се, боравила је на Охриду, као гост Књижевне колоније "Ластавица". "Ластавица" је била најљепше што је, поред својих прича, као увријеђени дјечарац, непочешљан и неговорљив, дјеци подарио књижевник Ахмет Хромаџић. Дјеца бивше Југославије писала би књижевне есеје, а то је значило да би дјеца читала књиге, размишљала о прочитаном, вредновала их и биљежила своја размишљања. Из бивших република и покрајина, а данашњих колонија, одабрало би се по десет најбољих есеја. Награда је била заједнички боравак и дружење са дјечијим писцима у предивним мјестима као што су Сутјеска, Сплит, Заострог, Охрид! Десанка се сваке године сретала са најмлађим есејистима. Поред књижевних приредби и прилика, било је то и блиско пријатељско скоро породично дружење. Не треба у гроб сјурити и заборавити све прошло. Увијек постоји оно добро и лијепо које остаје трајно - прошло, садашње и сутрашње. Али да не заборавим Охрид. Дјеца су била смјештена у вили на Језеру, а Десанка "наравно" у хотелу у Струзи. Њу би увече са Охрида одвозили у Стругу и сваког јутра, прије осам сати, долазили по њу. Јутарњу вожњу захвално је одбијала и возач се враћао сам. Од Струге до Охрида Десанка је пјешачила. "Волим да ми дан почне с корацима, испред себе да видим пут...". Како сам и сама била смјештена у кући близу хотела знала сам да ћу се тих пар километара расанити и освјежити јутарњим корацима до језера. Пошле би заједно, након мог касног лијегања и узалудно потрошене вечери, прво би ме обасјало њено благо лице, дјечије напућене њене усне, као - "пусти, заборави, најбоље је ићи...", а онда би нас обавило сунчано јутро, цвркут птица, цвјетови поред путељака. Било је то уско, суво корито потока преко којега се на мјестима морало спуштати и пењати. Раздрагана и тада још млада, ја бих брзо прескакала. А Десанка се сагињала, ослањала рукама о земљу: "Где не можеш ногом, пробај ногом и руком, ево, овако..." И прешла би на другу обалу сретно се смијући.

Колумне Коментар дана