Све се отело контроли

Све се отело контроли
Мирјана Кусмук
28.03.2015 08:08

Испред новог сједишта Европске централне банке у Франкфурту прошле седмице сукобили су се демонстранти и полиција. Повријеђено је више десетина полицајаца и више стотина демонстраната.

Љевичарски активисти великим протестима исказали су противљење владиним мјерама штедње блокирањем нове зграде Европске банке на чију градњу је потрошено баснословних 1,3 милијарде евра, пола милијарде више од годишњег буџета Републике Српске (2,033 милијарде КМ).

Протест хиљада људи у Франкфурту шокирао је свијет, јер је кроз све ове године кризе било увријежено мишљење да криза једино није окрзнула Њемачку. Поред тога, Нијемци су познати као радни, педантни, не баш превише бунтовни људи попут виолентних јужњака Грка, Шпанаца или Италијана.

Али демонстранти у Франкфурту и нису само причали о кризи у Њемачкој, нити су због тога били на улицама. Они су устали против свих невоља које је донио савремени капитализам и неолиберализам и гласно затражили да се обуставе мјере штедње које не воде никуда.

ЕЦБ, заједно са Европском комисијом и Међународним монетарним фондом, дио је такозване "тројке" која надзире поштовање услова за добијање кредита у финансијски проблематичним земљама, попут Грчке, а демонстранти испред њеног сједишта чврсто су подржали Грке истичући да су управо они показали свијету да је другачија политика могућа.

Не само Сириза, него и овонедјељни успјех политичких дебитаната из Подемоса на изборима у Андалузији, али и успон бившег француског предсједника Николе Саркозија говоре да Европа, свјесна и сита друштвене неравнотеже, раслојавања, власти банака.... покушава да промијени суштину поретка који се отео контроли.

Феудалци и кметови

Све више финансијских експерата, филозофа, социолога, интелектуалаца упозоравају да је у посљедњој деценији дошло до велике поларизације у богатству и сиромаштву. Око 50 одсто богатства цијелог свијета дијели само један одсто њених становника.

Да ли се то, како су многи склони да кажу, запад враћа у феудализам? Гдје смо ми у свему томе? Да ли смо ми дубоко у феудалном добу десетинама година далеко од првих назнака индустријске револуције?

Као и у свијету, у посљедњој деценији и то од 2003. године до данас, социјалне разлике и код нас постале су непремостиве. Прво је био рат у коме је већина остајала без свега, а велики број људи и без живота, а мањина зарадила први милион на шверцу што оружја, што хране, што цигарета, што нафте... Онда је дошла послијератна обнова и приватизација у којој су нестале бројне фирме, а њихова имовина опљачкана. Они који су се надали да ће послије рата наставити да раде тамо гдје су радили прије њега завршили су на улици. Средња класа се из године у годину топила, а са њом у неповрат одлазила и стабилност друштва.

А данас? Данас, према истраживањима, више од 700.000 људи у БиХ живи на ивици егзистенције, а сваки шести иде у кревет гладан, а истовремено је број мултимилионера удвостручен. Према процјенама међународних финансијских институција, данас их има 90, а дијеле 10 милијарди долара профита. Само преласком из 2012. на 2013. број супербогаташа скочио је са 65 на 85.

Према "Форбсовој" листи мултимилионери у БиХ су Маријан Приморац, Мирко Грбешић, Перо Гудељ, власник ФИС-а, Сенад Џамбић, власник "Бинга", Тихомир Брајковић из Кисељака, Томислав Антуновић из Орашја, Нијаз Хастор, Нихад Имамовић, Изудин Ахметлић из Тешња и власници "Сарајевске пиваре" Хилмо и Мујо Селимовић.

Оно што је занимљиво први на листи су бизнисмени из западне Херцеговине, а у топ 20 нема ниједног из Републике Српске.

И у комшилуку је ситуација слична. На првом мјесту по мултимилионерима је Хрватска која их има 221, а сваки десети има имовину већу од 100 милиона долара. Србија има 110 мултимилионера који управљају са 13 милијарди долара.

Ријетки су они који су тако велики капитал створили у тржишној утакмици, продајући свој "најпожељнији" производ. Већина зато има девизу: "Све ме питај, само немој за први милион". А први милион већина је зарадила или пљачкајући државу или гребући се о њу.

Богатство мултимилионера у постратној транзицији настајало је углавном по политичкој линији, захваљујући политичким ињекцијама, а не слободној вољи тржишта или способности највећег броја бизнисмена.

У једној анализи хрватских експерата дефиниција времена у ком живимо каже:

"Није нам се свидјела тржишна игра и њени резултати, па смо дали политичарима феудална овлашћења у редистрибуцији друштвеног богатства, те су они који су ближе власти, попут наших феудалних дворских пажева, Тодорића или Павића, добијали погодности и привилегије, какве никада не би имали у тржишној утакмици, док се они који се не свиђају властима даве и кажњавају".

Мање-више и у свим другим државама насталим распадом Југославије ситуација је слична. У остатку свијета нешто је другачија, јер темпо раслојавања не диктира само политика, него прије свега банке, које су владари из сјене.

Намет на вилајет

У том и таквом систему једина зарада државе је порез. Како расте државни апарат и како привреда не постоји, порези су једини начин да се пуни државна каса из које се финансира администрација, полиција, судови, војска.

Једно од предизборних обећања нових љевичарских партија које освајају Европу темељи се на равноправно "разрезаном" порезу. Модерни Робин Худови попут Ципраса или Иглесиаса свој изборни успјех могу да објасне и обећањем да ће мултимилионери бити праведно опорезовани, док ће порези остатку популације која преживљава бити кориговани.

Као и у осталим државама, код нас је порез највећи приход државе, много већи него у развијеним државама, јер уништена привреда не пуни државну касу. Ако се зна да је у БиХ од укупног броја запослених једна трећина у јавном сектору, онда свако мало намет на вилајет је реалност њеног опстанка.

Недавно човјек који покушава да се бави приватним бизнисом, створи производ и запосли 30 људи, испричао ми је како је пословање овдје постало немогуће, јер да би увезао машине потребне да запосли људе мора да плати пореза око три милиона КМ. Зашто би онда уопште ширио посао и запошљавао било кога?

Прије неколико година и послодавци у медијима суочили су се са посве сулудим наметом који се односио на хонорарне уговоре. Велики број сарадника у медијима, од када је свијета и вијека, имао је хонорарне уговоре о сарадњи, а радно правни статус остваривали су у другој кући. Ово је посебно пракса када је ријеч о сарадницима из унутрашњости.

Тако рецимо новинар стално запослен на Радио Требињу, гдје се за њега уплаћују порези и доприноси, хонорарно сарађује са "Гласом Српске". Овим измјенама закона и онај медиј са којим хонорарно сарађује дужан је да уплаћује порезе и доприносе као да је ријеч о стално запосленом. Тако за једног човјека порезе и доприносе уплаћују двије медијске куће, а могуће и више, зависи колико хонорарних новинарских ангажмана има. Ова мјера за пуњење касе дотукла је послодавце у медијима.

Данас се привредници уништени у поплавама жале да без обзира на велике губитке које су имали морају да плате порез.

Али јасно је да је држава принуђена да подиже порезе да би нахранила војску државних чиновника, пензионера, синдикатлија... који уживају све привилегије живота на туђој грбачи, док је број радника све мањи, како у јавном, тако и у приватном сектору, који се гуше од намета.

У том и таквом систему држе се још једино привилеговани појединци, који израстају у феудалце. Пола милиона незапослених нису ни кметови.

И док се задуженост становника РС повећава, а према посљедњим подацима Агенције за банкарство, грађани су се лани у банкама задужили 2,37 милијарди КМ и то углавном кредитима за општу потрошњу и стамбене потребе, са друге стране продаја луксузне робе биљежи високе приходе.

Тако је, према писању медија, само у прошлој години на увоз аутомобила потрошено пола милијарде КМ, на продају скупоцјених сатова четири милиона КМ, а на драго камење и злато 6,5 милиона.

Оно што би требало да буде средња класа спас види у одласку одавде. Тако све већи број домаћих портала нуди послове вани посебно за медицинске сестре и љекаре, а њемачки језик је постао један од најпожељнијих.

Недавно се на једном од портала појавио и оглас за посао у Канади за возаче камиона којима послодавац чак плаћа и авионску карту. Понуда у којој је плата возача од 35.000 до 49.000 евра годишње из ове перспективе изгледа као седмица на лоту.

Истовремено код нас радници "Космоса" и даље траже 15 плата на улици. Плата које су зарадили, али нико нема одговор на питање гдје је новац завршио. Предсједник Синдиката тврди да је у Саудијској Арабији блокиран рачун приватног лица на који су се слијегале велике количине новца чије поријекло није било познато. А радници изложени руглу и порузи, мало ко их је упитао како су и од чега преживјели ових 15 мјесеци без иједне марке. Од чега уопште живе, од хаве? Ништа од емпатије када "сит гладном не вјерује".

Да рецепт за успјех, ипак, постоји свједочи узлет Чешке, која се убрзано приближава самом врху ЕУ и у којој је БДП по становнику виши од 80 одсто просјека Уније (у БиХ БДП је 72 % испод европског просјека). Економисти се слажу да је неколико разлога због којих је Чешка тако високо узлетјела: стране инвестиције које су ушле у земљу одмах након разлаза са Словачком, чињеница да су своју индустрију снажно везали за Њемачку која им је главно тржиште, као и то што у овој земљи нема педља необрађеног земљишта.

У Чешкој нема великих разлика, а средња класа је доминантна и на њој се темељи социјална и привредна снага цијеле државе. Као и сваке друге државе.

Тога је постао свјестан и Барак Обама, када је крајем јануара пред Конгресом затражио веће порезе за најбогатије Американце, како би помогао средњој класи да ојача кроз повећану потрошњу.

Да ли је ову лекцију научио од Ципраса или не, али истина је да му је популарност аутоматски скочила за девет одсто.

На корак до феудалног друштва јасно је да цијели западни свијет ври опирући се повратку у прошлост. А ми? Имамо ли ми план и стратегију?

Када бих писала о сто дана Владе, баш то бих питала. Овако ништа.

Колумне Коментар дана