Све наше зависности: од кофеина и никотина, преко коцке

Глас Српске 10.06.2007 00:00

У све убрзанијој трци за замишљеном срећом човјек посустаје, губећи и равнотежу и дах. И испомаже се разним помагалима не би ли стигао до унутрашње стабилности и еуфорије за наставак трке. Но баш та помагала често га однесу у зачарани свијет зависности и лоших навика - из кога често излаза нема...

Сваког јутра у пет часова и 30 минута будилник прекида сан четрдесетогодишње конобарице Даре. Кад отвори очи прво што јој пада на ум је припаљивање цигарете и црна кафа која ће јој клизнути низ грло. Журно се спрема, прави дјеци доручак, нешто мало уради по кући и прије него што јутарња свјежина попусти пред излазећим сунцем, трчи на аутобус како не би закаснила на посао. - Кад уђем у кафану прво себи направим кафу. Нико не може ни да замисли колико сам нестрпљива док је чекам - признала је Нада. Посматрајући је како иза шанка нервозно тежину тијела пребацује са једне на другу ногу, човјек не може ни да замисли да су укус кафе и дим цигарете господари њеног тијела и ума. Отпијајући гутљај кафе и палећи прву цигарету из које увлачи дим дубоко у себе, на Дарином лицу јавља се блажени осмијех. Срећна је. Радећи већ неколико година у малој, задимљеној бањолучкој кафани, гдје су јој гости окорјели пушачи и љубитељи "добре капљице", којима ни игре на срећу нису стране, кофеин и никотин Нади дођу као средства за уживање али и смирење. - С обзиром на то да због трудноће нисам завршила средњу школу, посао конобарице за мене је био идеалан. Aли, руку на срце, ничим другим се и нисам могла бавити. Ко би хтио да прими жену са два разреда средње школе за неки добар посао? Нико. Тако ми је како ми је - помирљиво је рекла Дара. Радећи од јутра до мрака по кафанама и биртијама, како би платила станарину и режије и прехранила петочлану породицу, другачијим, здравијим начином живота, како је додала, и није могла да живи. - Свака зависност од нечега је пут у само једном смјеру, један зачарани круг из којег се само ријетки извуку. Иако знам да су и кафа и цигарете штетни по здравље, оне су, једноставно, мој једини луксуз и највећи ужитак. Никад нисам ни помислила да их оставим - и нећу. Кафу пијем од малих ногу, а пушити сам почела крајем осмог разреда, онако у друштву - открила је Дара. У једном од својих многобројних спјевова, познати старогрчки пјесник Хомер, написао је да је "Зевсова кћи Хелена војницима у вино стављала неке сокове од којих су они заборављали на страх и болест и постајали храбри". Мислећи да је реалан свијет трагичан, филозофи, сликари, пјесници, глумци али и обични људи трагали су за "еликсиром младости", користећи разне опијате, а касно схватајући да се од опаке зависности и боли тешко могу излијечити. И данас се многи врте у том зачараном кругу из којег не могу да изађу јер су постали робови својим новим господарима - кофеину, никотину, алкохолу, дрогама, кладионицама, покеру... Дневна доза Кад је попила своју прву кафу и у пепељари угасила опушак прве цигарете за Дару је почео још један радни дан. - Ето, сад могу да радим. Највише волим да попијем кафу и испушим цигарету ујутро и на миру. То ми је највеће задовољство. Током дана попијем и по седам до десет кафа и испушим кутију и по цигарета. Једноставно то морам. Јаче је од мене. И кад год дође неки гост обично са њим попијем кафу. Такав је посао - рекла је Дара. Додала је да јој долазе различити људи и признаје да некима служи и као "раме за плакање". - Радећи, наслушам се и нагледам свега и свачега. Некада се и изнервирам па попушим и више него што би требало. Послије доручка, ручка и вечере, цигарете су обавезне, али и у неким мањим паузама. Никада нећу оставити кафу и цигарете. Када бих то урадила мислим да бих од здравља умрла - кроз смијех прича Дара. За сат времена нашег разговора Дара је попила двије кафе и испушила десет цигарета. A до краја радног времена ко зна колико ће још. Долазе јој први гости и мора да устане и ради. Уживање је само на кратко престало, јер ће "око осам доћи њен пријатељ Миро, па ће и са њим попити кафу. И док је разговор текао дошао је наоко неугледан мушкарац средњих година, погрбљен и у старој крпаној одјећи. Дара шапће како он има 57 година, зову га Роби, и окорјели је алкохоличар. - Чудан је он човјек. Стално ћути, мрзовољан је и увијек намргођен. Некада је имао све: и кућу, и породицу и посао. Данас ништа нема. Живи од данас до сутра. Сам, и са чашицом. Опијајући се од ране младости, увијек у друштву и са друговима, доводио се у ситуације да се пробуди на клупи у парку, у јарку, испод моста и на неким ужасним другим мјестима - наставила је да шапће Дара. - Роби се рано оженио неком убогом дјевојком са села. Она му је све праштала: и када је због алкохола изгубио посао, када је њу и дјецу онако пијан тукао и за најмању ситницу, ма све. Због љубави према њему све је трпјела, и батине и понижења. Када се једне вечери по ко зна који пут пијан вратио кући жену је пребио на мртво име. Толико да је и дијете изгубила. То је била кап која је прелила чашу. Оставила га је и са двоје дјеце отишла. Од тада па до данас ријетки су тренуци када је Роби тријезан. Скоро да их и нема. Не слутећи да је чуо овај разговор, Роби је изненада пришао и питао: "Да ли је слободно?". Сјео је и рекао Дари да му донесе ону његову. Стандардну. - Када желите да о неком нешто сазнате најбоље је да питате њега. У овом случају мене. Не знам шта бих могао више да кажем од онога што је Дара већ рекла. Ракије се не могу ријешити. Венама ми тече умјесто крви. Умјесто воде је пијем. Знам да нећу још дуго издржати али... - проциједио је Роби. Једино због чега се кајем, додао је, јесте то што сам изгубио жену и дјецу. Годинама их нисам видио. Сад не знам ни како изгледају, шта раде, да ли су се оженили или удали, како им је мајка. Ништа не знам. - Знам само за своју дневну дозу алкохола. Када сам тријезан савјест ме прогони због онога шта сам радио а када сам пијан отупим и бол нестане. Ничег се не сјећам. Кад мало боље размислим тако је и најбоље. И данас ми се деси да се толико напијем да не знам како сам дошао кући или се пробудим у парку или у нечијем хаустору - испричао је Роби. Рекао је како никада није тражио разлог да попије. Свака, па и најмања ситница му је била повод. - Дан сам почео са три чашице ракије а завршићу са ко зна колико још. Не знам ни гдје ћу јутро дочекати. Сад је касно како бих се ишао лијечити. Бог ми никада неће опростити моје гршке, жена и дјеца такође, али некако се тога не бојим. Бојим се једино смрти у непознатом - рекао је Роби устајући иза стола и отпијајући до дна своју стандардну. Пут у пакао Једна од тежих зависности, која је све више присутна у савременом животу, а која захвата како богате тако и сиромашне јесте и дрога или како је многи називају "душевни затвор". Најтежи је поглед у небо из душе у којој је вријеме стало. Тим ријечима двадесетогодишња Бањолучанка Тања почиње своју причу о животу у паклу дроге. - Када се неко навуче на траву, таблете, хероин или неке друге врсте дрога веома их је тешко оставити. Још теже је промијенити тај начин живота. Без њих ништа ти није занимљиво. Око тебе људи живе а ти имаш само једну мисао. Да набавиш и утрошиш. Том великом жељом вараш своје најближе, родитеље, пријатеље, познанике - рекла је Тања. Са 16. година ова Бањолучанка је први пут пробала марихуану. - То је била рођенданска журка мог пријатеља на којој је алкохол у потоцима текао. Тада се неко, сада се не могу сјетити тачно ни ко, предложио да сви запалимо џоинт. Сви смо пристали. Тај први пут ми и није био нешто посебан. Ништа се нарочито није дешавало. Само смо се смијали - присјетила се Тања. Иако је у основној школи била одличан ђак и дијете за примјер којим су се родитељи поносили, Тања је у средњој школи упознала друге људе са којима је и кренула на пут без повратка. - Када сам почела мијешати таблете, алкохол и траву супер сам се осјећала. Некада сам знала и претјерати па се сутрадан ничега нисам сјећала. Знала сам се пробудити у непознатој кући са непознатим мушкарцем у кревету. Када ми се то по први пут десило рекла сам самој себи да то више нећу урадити. Aли обећање нисам одржала - признала је Тања. Када једном кренеш, додала је, тешко је престати. Како је све дубље падала у бездан "жеља за дрогирањем потискивала је разум све више и више". - Када ми је то досадило прешла сам на хероин, и то да га интравенозно користим. Тад је настао прави пакао. Хероин ми је био највећи проблем а и највећи противник. И данас. Како бих себи обезбиједила дневну дозу продавала сам ствари из куће, крала по продавницама и од пријатеља, а када су ме родитељи из куће истјерали продавала сам своје тијело - кроз сузе прича ова двадесетпетогодишњакиња. Тања је од малена жељела да постане стјуардеса, а сада се налази, како сама каже, између живота и смрти. - Када сам истјерана из куће спавала сам код пријатеља и тамо гдје сам стигла. Два пута сам покушавала да се скинем али безуспјешно. Опет сам се враћала паклу из којег сам на тренутак излазила. Процес одвикавања је веома тежак. Имала сам страшне кризе. Преклињала сам, плакала или сам се сатима луђачки смијала, тукла сам саму себе и друге који су се налазили у мојој близини, лупала сам главом о зид, данима ништа нисам ни јела ни пила - рекла је Тања. Док се одвикавала мајка је била са њом, али како је убрзо након привидног оздрављења поново почела са истим и она ју је напустила. - Такође сам и препродавала дрогу. Морала сам јер иначе не бих имала за себе. Добијала сам батина и од главних због тога што сам знала и да украдем мало више. За фиксање од стотину и више марака мораш да се снађеш. Сналазећи се на различите начине изгубила сам оно највредније понос, живот и родитеље. Остала сам сама да се борим са собом и судбином - нагласила је она. Клађење на сигурно Док смо причале она се стално окретала и нервозно палила једну цигарету за другом. Одједном је нагло устала и кренула. Рекла је да су алкохол и дрога у комбинацији сигуран пут ка предозирању а одатле до смрти нема јасне границе. - Сад идем по шут! Морам - рекла је Тања и нестала. Како сунце лагано залази тридесетдеветогодишњи Марко полако се спрема за одлазак на своје омиљено мјесто - кладионицу. Већ 24 године се редовно клади. - Најчешће се кладим на фудбалске и кошаркашке утакмице, а у посљедње вријеме интересантне су ми и трке паса. Сматрам да је ово једина коцка у којој своју сопствену судбину држиш у рукама, када објективно можеш и да добијеш али и да изгубиш. Руком пишеш и заокружујеш шта желиш па шта буде - изјавио је Марко. Губио сам, наставља даље он своју причу, али сам и добијао. - Само сам прошле године добио више од 50 хиљада марака, али сам их за кратко вријеме и потрошио. Не могу да опишем како се осјећам док у кладионици или кафани испуњавам тикете и гледам телевизију. Од силне нервозе знам да испушим и по двије кутије цигарета. У тим тренуцима не волим да причам ни са ким јер сам нервозан - рекао је Марко. Током једне неизвјесне утакмице овај Бањолучанин се толико изнервирао да је завршио у болници. - Страст према клађењу имам још од пубертета. Међутим, како је вријеме одмицало све више сам се заразио. И сад сам ту гдје сам. Молим се само да ми се не деси да починим самоубиство или нешто слично јер се некима и то дешава. Увијек играм на сигурно како бих бар нешто добио, а не изгубио - нагласио је Марко. Жена му тешко прашта клађење јер је прије двије године изгубио ауто. Наиме, посудио је паре, пао у кладионици па је заузврат морао дати ауто. - Бојим се само да ми се не деси да изгубим кућу јер бих тада остао и без жене и сина. Покушавао сам да се не кладим али нисам успио. Жеља и страст за тим је јача. Ево и сада ћу се кладити на фудбалску утакмицу Естонија - Хрватска али нећу открити ко ми је фаворит. Надам се да ћу добро зарадити јер сам добро и уложио - цијелу своју плату - са грчем на лицу рекао је Марко. Према ријечи

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.