Срби и 2014.

Срби и 2014.
Владимир Кецмановић
08.06.2013 20:00

У све­ту су у је­ку при­пре­ме за 2014. го­ди­ну и обе­ле­жа­вање сто­го­дишњице од по­чет­ка И свет­ског, или ти Ве­ли­ког ра­та, ка­ко су га људи зва­ли док ни­су зна­ли за ве­ћи.

Да­кле – оних два­де­се­так го­ди­на ми­ра пре изби­јања Дру­гог, по­сле ког ни­шта, па ни ви­ђење прет­хо­дног су­ко­ба не­ће би­ти ис­то.

Но­ви ис­то­риј­ски до­га­ђа­ји, та­ко, не са­мо да ста­ре по­тис­ку­ју, оду­зи­ма­ју­ћи им на зна­ча­ју, не­го и су­дбо­но­сно ути­чу на про­ме­ну пер­спе­кти­ве из ко­је се по­сма­тра оно што се до­га­ђа­ло пре њих.

ВИ­ТЕ­ЗО­ВИ И ЗЛО­ЧИ­НИ

Мо­жда је Дру­ги свет­ски рат – због оби­ма по­дру­чја ко­је је за­хва­тио, због на­прет­ка у те­хно­ло­ги­ји прои­зво­ђења смрти, па, ко­на­чно, и по то­ме ко­ли­ко је тра­јао, од Првог за­ис­та био ве­ћи.

У сва­ком слу­ча­ју, у Дру­гом свет­ском ра­ту су – што ма­со­вно уби­ја­ни у не­ма­чким, ја­пан­ским или хрват­ским ло­го­ри­ма, што та­мањени у дивља­чким не­ма­чким и "са­ве­зни­чким" бом­бар­до­вањима – ви­ше стра­да­ли ци­ви­ли.

У Првом свет­ском ра­ту су, опет, ма­со­вни­је стра­да­ли вој­ни­ци.

Јер Ве­ли­ки рат је био први ве­ли­ки рат у ком су ко­риш­ће­на ма­со­вна сред­ства уни­шта­вања. И по­следњи рат у ком је, ба­рем у на­зна­ка­ма, по­што­ван ви­те­шки ко­декс по ком су ле­ги­ти­ман циљ на­ору­жа­ни про­ти­вни­ци, а не све што мо­же да бу­де уни­ште­но.

Ис­ти­на, Срби, ко­ји­ма су у Првом свет­ском ра­ту гла­вни град дивља­чки уни­шта­ва­ла аус­тро­угар­ска и не­ма­чка ар­тиљери­ја, и ко­ји­ма су ка­зне­не аус­тро­угар­ске и не­ма­чке ек­спе­ди­ци­је па­ли­ле се­ла, си­ло­ва­ле же­не и на ко­лац на­би­ја­ле де­цу – има­ју ра­зло­га да се не сло­же са овом те­ори­јом.

Али, нај­но­ви­ја упут­ства ко­ја у Срби­ју сти­жу из Европ­ске уни­је ја­сно ка­зу­ју ка­ко Срби мо­ра­ју да "про­ме­не" соп­стве­ну "свест". А то по­дра­зу­ме­ва и да мо­ра­ју да прес­та­ну да се не сла­жу са те­ори­ја­ма ко­је смишљају и "ис­ти­на­ма" ко­је про­пи­су­ју ја­чи од њих.

Но, на Србе, ко­ји, уз Први свет­ски рат, а ве­за­но за њега, пред­стављају те­му овог тек­ста, ус­ко­ро ће­мо се вра­ти­ти.

НО­ВА "ИС­ТИ­НА" НО­ВИХ "ПО­БЕ­ДНИ­КА"

За са­да ваља на­по­ме­ну­ти ка­ко Дру­ги свет­ски рат – упркос ар­гу­мен­ти­ма ко­је је мо­гу­ће по­би­ја­ти – мо­жда и јес­те био крва­ви­ји од Првог. Али је, у том сми­слу, ра­зли­ка изме­ђу Дру­гог и Ве­ли­ког ра­та не­упо­ре­ди­во мања не­го ра­зли­ка изме­ђу Ве­ли­ког и би­ло ког дру­гог ра­та ко­ји се пре њега оди­грао.

Због то­га тај рат и даље по­ла­же не­сла­вно пра­во на ста­ро име ко­је му је крва­ви на­сле­дник у пи­тање до­вео.

И због то­га ни­је чу­дно што се свет озбиљно спре­ма да њего­ву сто­го­дишњицу обе­ле­жи.

Про­ме­на ту­ма­чења тог ве­ли­ког су­ко­ба на ко­ју се још увек нај­мо­ћни­ја мањина све­та спре­ма, ме­ђу­тим – ако и ни­је чу­дна – јес­те зас­тра­шу­ју­ће не­мо­рал­на и по­ра­жа­ва­ју­ћа.

Дру­ги свет­ски рат, на­име и као што ре­ко­смо, јес­те за­се­нио Први и до­вео у пи­тање његов при­мат у ужа­сној ис­то­ри­ји ра­то­вања.

Али – бу­ду­ћи да су по­бе­дни­ци и по­ра­же­ни у та два ве­ли­ка су­ко­ба мање-ви­ше би­ли ис­ти – ни­је про­ме­нио до­ми­нан­тан ква­ли­та­ти­вни однос у одре­ђи­вању "до­брих" и "ло­ших" мо­ма­ка у Ве­ли­ком ра­ту.

На­кон Дру­гог свет­ског ра­та, ме­ђу­тим, де­це­ни­ја­ма се одви­јао је­дан но­ви, Хла­дни рат, у ком су, у одно­су на два прет­хо­дна, "свет­ска", уло­ге акте­ра зна­чај­но про­мењене.

И на­кон што је тај рат окон­чан по­бе­дом За­па­да над Ис­то­ком, жус­тро се кре­ну­ло са ре­ви­зи­јом ре­зул­та­та Дру­гог и – по­ла­ко, али си­гур­но – ту­ма­чења Првог свет­ског ра­та.

А сто­го­дишњи ју­би­леј се, сва је при­ли­ка, но­вим по­бе­дни­ци­ма ука­зао као иде­алан тре­ну­так да се та, по­ла­ко и по­дму­кло при­пре­ма­на по­два­ла огла­си на сва зво­на.

БА­СА­РИ­ЈАН­СКА ИС­ТО­РИ­ЈА

Је­днос­та­вно ре­че­но – и у Првом и у Дру­гом ра­ту по­ра­же­на Не­ма­чка и њени аме­ри­чки, бри­тан­ски и фран­цус­ки про­ти­вни­ци, а да­нашњи са­ве­зни­ци одлу­чи­ли су да по­мен на ра­тне се­ки­ре за­ко­па­ју објашњењем ка­ко су тај рат во­ди­ле јер су их у њега уву­кли "српски те­ро­рис­ти"!?

Ко­ји су, док је тре­ба­ло да крва­ре за ен­глес­ке ин­те­ре­се, би­ли "са­ве­зни­ци". А са­да – и до даљег – ни­су.

Став да је Прин­ци­пов атен­тат на аус­тро­угар­ског на­двој­во­ду – као што и јес­те – био по­вод, а ни­ка­ко – као што и ни­је мо­гао да бу­де – узрок за изби­јање у до­та­дашњој ис­то­ри­ји не­ви­ђе­ног крво­про­ли­ћа, би­ће за­мењен ста­вом ка­ко се – да ни­је би­ло српског "ре­ме­ти­ла­чког фа­кто­ра" – "ци­ви­ли­зо­ва­не" "еуроп­ске" на­ци­је ни­по­што не би по­маљале.

Оја­ча­лој не­ма­чкој ца­ре­ви­ни, ко­ја се осе­ћа­ла ску­че­ном без излас­ка на то­пла мо­ра, бри­тан­ска краљеви­на и ин­диј­ска ца­ре­ви­на би, изве­сно, мир­но обја­сни­ла ка­ко је при­ро­дно и по­ште­но да она под чи­змом држи по­ла све­та, успут кон­тро­ли­шу­ћи дру­гу по­ло­ви­ну, те ка­ко, пре­ма то­ме, Кај­зер не­ма ра­зло­га да се бу­ни, већ има да ужи­ва у "бо­гом да­ном" по­рет­ку ства­ри.

А по­што не би би­ло Првог свет­ског ра­та, не би би­ло ни про­пас­ти не­ма­чког цар­ства, па са­мим тим ни Хи­тле­ра ни Дру­гог. Ве­ро­ва­тно не би би­ло ни Окто­бар­ске ре­во­лу­ци­је, па ти­ме ни Хла­дног ра­та.

Свет би, ре­кло би се, мно­го пре српског књиже­вни­ка Све­ти­сла­ва Ба­са­ре спо­знао да је бит­ка око те­ри­то­ри­ја бе­сми­сле­на ствар, да је бор­ба за по­сед над изво­ри­ма енер­ги­је оби­чна де­тињари­ја, те да ра­то­ви пред­стављају чис­то губљење нов­ца и вре­ме­на.

Већ ду­же од је­дног ве­ка, земљом би те­кли мед и мле­ко, са­мо да ни­је би­ло тог "те­ро­рис­те" Га­ври­ла, ко­ји је "ми­рољуби­ве" ца­ре­ве и њихо­ве су­ви­шне ар­ми­је на­те­рао на не­ви­ђен по­кољ.

Ако се ствар по­сма­тра та­ко – као што је та­мо где тре­ба одлу­че­но да има да се по­сма­тра – он­да је ло­ги­чно ка­ко је је­дан атен­тат не­упо­ре­ди­во ве­ће не­по­чин­ство од са­мо­вољног ане­кти­рања прет­хо­дно оку­пи­ра­не те­ри­то­ри­је ко­је је до тог атен­та­та до­ве­ло. И да је жи­вот дво­је људи са кру­ном на гла­ви не­упо­ре­ди­во вре­дни­ји од ма­се жи­во­та де­це ко­ја су, у знак одмаз­де због њихо­вих оду­зе­тих жи­во­та, за­врши­ла на ба­јо­не­ти­ма "ху­ма­них" осве­тни­ка.

Ма ко­ли­ко де­ло­ва­ло ап­сур­дно, са­ве­зни­чки ис­то­ри­ча­ри и ос­та­ли му­дра­ци су, сва је при­ли­ка, одлу­чи­ли да сто го­ди­на на­кон њего­вог изби­јања, овај су­коб по­сма­тра­ју на тај на­чин.

И ту се ни­шта не мо­же учи­ни­ти.

БО­ЖИ­ЋНИ СВИЊОКОЉ

Али, ни Срби­ма ни­ко не мо­же за­бра­ни­ти да се сво­јим ви­ђењем овог до­га­ђа­ја тој глу­пос­ти су­прот­ста­ве.

А шта Срби тим по­во­дом чи­не?

"Аван­гар­дни" Срби, ко­ји су још пре отво­ре­ног ди­кта­та Европ­ске уни­је одлу­чи­ли да "про­ме­не" соп­стве­ну "свест", укло­пи­ли су се у "свет­ски тренд". И пи­шу на­ру­че­не ра­до­ве ко­ји има­ју за­да­так да ан­ти­српску ви­зи­ју оправ­да­ју.

Срби­ма ко­ји ни­су "аван­гар­дни" пре­пу­ште­на је ли­чна ини­ци­ја­ти­ва.

И та­мо где ли­чна ини­ци­ја­ти­ва бу­де до­вољна, не­што ће и би­ти учињено.

Сви про­је­кти за ко­је је би­ла по­тре­бна зна­чај­ни­ја ор­га­ни­за­ци­ја, или, не дај бо­же, држа­вна по­дршка, или су већ пу­ште­ни низ во­ду или се са њихо­вом ре­али­за­ци­јом че­ка док не бу­де ка­сно.

А кад сти­гне ја­ну­ар 2014, на­кон што се отре­зне од првог по­лу­вре­ме­на пра­зни­чних пи­јан­ки, Срби ће се се­ти­ти ка­ко је сти­гла још је­дна го­ди­на у ко­јој ће пра­се да кољу на Бо­жић.

И та­да ће, сва је при­ли­ка, уз држа­вно по­кро­ви­тељство би­ти ска­ра­буџен не­ки "про­је­кат", ко­ји не­ће би­ти аде­ква­тан ни за до­ма­ћу упо­тре­бу.

О па­ри­рању бе­ло­свет­ским об­ма­на­ма да и не го­во­ри­мо.

Колумне Коментар дана